Војин Стојић, “ФАКУЛТЕТ ЛИКОВНИХ УМЕТНОСТИ”,
Универзитет уметности у Београду 1957-1987, Београд, 1987, стр.26 – 30.

На корицама каталога за изложбу скулптура, графика и слика наставника Факултета ликовних уметности, приређену поводом четрдесет година од оснивања Факултета, налази се фотографска композиција двеју људских шака, које су кажипрстима усмерене једна према другој. Између њих снажно искри невидљива стваралачка варница. На Микеланђеловој фресци, која је овој композицији послужила као узор, једна је рука божанска. Овде су обе људске. И такве две људске руке већ пола века у овој школи побуђују варницу стварања, променљиве снаге, али постојану.

Када је 31. марта 1937. године, Уредбом ондашњег Министарства просвете, основана Академија ликовних уметности – тада звана само Уметничка академија – испред тога чина стајао је скоро цео век настојања, покушаја, па и рада на школовању ликовних уметника код нас. Од првог, неоствареног предлога из 1845. године требало је да прођу многе деценије да би се стекли услови, наметнуло сазнање и створило разумевање да је таквом школовању потребан систематски вид и ток, све до највишег нивоа. Те далеке године прошлога века је Димитрије Јовановић изнео предлог да се у Београду оснује „живописно училиште” али наши преци, у неразвијеном грађанском друштву, нису могли да имају разумевања за такве пад,ухвате, па је све остало на предлогу. Десетак година доцније (1857) Стеван Тодоровић је отворио приватну школу, у којој су ђаци поред цртања и сликања учили и певање, телесно вежбање и мачевање. Она је радила до 1863. године. После још двадесетак година (1881), Таорђе Крстић подноси Народној скупштини “апел” за оснивање уметничке школе, али он не бива прихваћен. Године 1895. Карло Кутлик отвара “Српск,у цртачку и сликарску школу”, коју је после његове смрти откупио Риста Вукановић и водио је до 1905. са мало измењеним називом: “Српска сли- карска школа”. Те године он се удружио са Таорђем Јовановихем и Марком Муратом, проширио програм рада и променио назив у “Уметничко-занатска школа”. На челу са Ђорђем Јовановићем, Школа је радила до 1914. године, да би после рата обновила рад све до краја 1921, када је на место ове основана уметничка школа (реорганизована и претворена у државну установу).

Ова Школа је уживала велики углед, посебно међу истакнутим људима од науке у то време. Оцећајући да је она насушно потребна, многи су желели да јој помогну и тиме што ће предавати у њој – као археолог и историчар уметности, академик Михаило Валтровић, познати филозоф Брана Петронијевић, Милан Кашанин, Владимир Петковић, професор Велике школе Светозар Зарић, анатом др Војислав Ђорђевић.

Оснивањем Уметничке академије завршен је процес формирања високог ликовно-уметничког школства у Србији. Име министра који је потписао акт о оснивању Академије одавно је заборављено, али имена правих њених оснивача, тројице великих уметника, памте се и не могу се заобићи ни у историји наше ликовне уметности, ни y повести уметничког школства. То су Тома Росандић, Петар Добновић и Мило Милуновић; да се не памте и као истакнути уметници, било би од великог значаја и само то што су оснивачи и први наставници једне овакве школе, која се – постављена на чврстим темељима ширине шватања и неговања слободе стварања – од првих дана развијала у сталном успону, у истоме духу, дајући и уметничке ствараоце светскога значаја.

Ипак, прве године рада нису погодовале томе развоју. Рат који је убрзо наишао, однео је и многе младе животе студената Академије – сваког шестог; уместо њихових неостварених дела, остала су имена, уклесана у спомеи плочу у згради Академије: Боривоје Аврамовић, Радомир Бранисављевић, Бошко Вучковић, Цветко Врбица, Милена Долган, Павле Димовски Владимир Калођера, Душан Петрових, Пирошка Роњај, Милка Ромих, Ђорђе Срнић, Паулица Сударски, Воја Величкових и Василије Теофановић – погинули у борбама, нсстали у логорима. Из априла 1941. остала је забелешка: “Рад на Академији се прекида због одласка професора и студената у војску”. Није записано кад и како је потом дошло до извесне обнове рада, али као став отпора и уздржаности у Академији, која је животарила, изложена свакојаким притисцима, скреће пажњу забележен Добровихев апел: да ректор (први и дугогодишњи ректор био је Тома Росандић) не предузима ништа што збор наставника не би темељно размотрио и за шта му не би дао пуну сагласност…

Први наставници, још у предратним годинама, били су својим делом осведочени уметници: Сретен Стојановић, Јеролим Мише, Иван Табаковић, а затим Недељко Гвозденовић, Јбубомир Ивановић, Михаило Петров, Илија Коларевић, Коста Хакман, Владимир Филаковац и Михаило Томић. У то време, па све до 1951. године, настава се изводила у два одељења: Уметничком (са одсеком за сликање, за вајање и за уметничку графику) и Одељењу за уметничку наставу. Циљеви Академије били су чврсто и јасно одређени већ на самом почетку. Основни је задатак био да изграђује ликовну културу земље, да младим потенцијалним уметницима даје највишу стручну спрему, да их оспособљава за самостално уметничко стварање, као и да их припрема за наставнике цртања и вајања, односно ликовног образовања, у гимназијама и средњим школама. Ти су циљеви и задаци у почетку остваривани поменутим двојаким усмерењем наставе: на уметничку и педагошку. Оваква подела је давала могућнаст да преовлада шватање да “чисте” уметнике ваља ослободити свега што није чист атељерски рад и најуже стручни предмет наставе. Опасност је, међутим, лежала у снижавањy општеобразовног и културног нивоа будућих уметника. Пачетком педесетих година подела је укинута – сви су се припремали и за уметнике и за наставнике.

Велики успон Академија је доживела првих послератних година. Тада у њој као наставници почињу да раде и Петар Лубарда, Радета Станковић, Јарослав Кратина, Ђорђе Андрејевић-Кун, Алојз Долинар, Иван Лучев, Марко Челебоновић, Ђорђе Теодоровић и Љубица Сокић. Овде треба споменути и наставнике као што је Рашко Димитријевић, који је предавао светску књижевност и који се памти по томе што су студенти хрлили на његове часове пропуштајући и ручак у мензи. Каснијих година је врло цењен и омиљен био и Момчило Стевановић, који је предавао историју уметности и припремио обимна скрипта, која се и данас траже и међу студентима других факултета. То послератно време, када су најважнији задаци били обнова и организација наставе, одликује се великом активношћу студената у оквиру њихових организација. Уносећи своје младалачко одушевљење, студенти су живели с Академијом и у њој, бринући о студентском стандарду и организацији наставе. Бећ 1949. године у Академију први пут као наставници улазе и први њени студенти: Милош Бајић, Бошко Карановић, Јован Кратохвил, Зоран Петровић, Ђорђе Бошан, Мирјана Муxаћ. Ова група ће постати, и годинама остати, значајан чинилац у раду и развоју Академије. Касније се наставничко тело већ попуњавало редовно и равномерно, уз основни услов да се бирају најбољл млади, или већ доказани ствараоци, и са настојањем да се и за предмете као што су историја уметности, анатомија или сликарска технологија, прихватају у првом реду ликовни уметници.

Садашња подела на три одсека сликарски, вајарски и графички – извршена школске 1951/52. године – омогућила је, између осталог, да се графика,у Србији уздигне до неслућених размера. Заслуга за такав развој припада великим посленицима на томе пољу, Михаилу Петрову и Бошку Карановићу, који је основао и с великом љубављу и прегалаштвом негује збирку најбољих студентских радова од оснивања Одсека до данас. Некада се предмет звао Уметничка графика, а данас само – Графика. Промењена суштина учинила је придев сувишним, он се подразумева. У вајарском одсек, у дошло је до сличних померања суштине, а тиме и до измене назива предмета: ранија Обрада камена, уз нове предмете Скулптура у дрвету и металу, уздигнута је на ниво вајарскор уметничког израза, превазилазећи пуко клесање.

У раздобљу од 1952. до 1956. године Академији се припајају и зграде бивших мајсторских радионица Мила Милуновића, Томе Росандића и Ђорђа Андрејевића-Куна, а године 1968. графички одсек добија своју засебну, нову зграду.

Године 1973. у складу са Законом о високом школств СР Србије, назив Академије се мења у Факултет ликовних уметности. То је довело до нужних реорганизација, али је допринело и промени става према наукама о уметности, који се раније колебао од потпунор запостављања до одушевљавања, зависно од личног гледишта. Уведени су предмети као што су: Поетика ХХ века, Филозофија уметности, Психологија, Социологија уметности. Факултет је стекао право и магућност да додељује и звање доктора. Тако је прву докторску титулу – са тезом “Руска конструктивистичка аванрарда и оптимална пројекција у будућност” – стекла сликарка и историчарка уметности Соња Бриски-Узелац, свршена студенткиња овог Факултета, на коме данас предаје. Другу докторску титулу – са тезом “Опредмећивање у ликовном простору” – стекао је Јбубомир Глигоријевић, историчар уметности.

Стално побољшање наставе има два изворишта: изнутра – из реда самих наставника и студената, и споља – эаконским путем. И један и други вид имају своје успехе и доприносе, али, разуме се, и понеке промашаје. Тако се, на пример, показало да, у оквиру тзв. тростепене наставе не може да се за две године студија образује иоле добар профил педагога па је та замисао напуштена, као неуспела, и први степсен наставе је укинут.

Као и сви ранији, тадко и садашњи Статут факултета истиче, као његов основни задатак, припремање стрчучњака за самосталан уметнички, научни и педагошки рад. Избор за то није лак. На три одсека Факултета сваке године конкурише око две стотине младих људи, од којих половина или више чак и положи пријемне испите за проверу способности и даровитости. На жалост, због ограниченог простора могу да се упишу само првих 35 до 40, са најбољим оценама. Овакав одбир, додуше, доприноси редовности студирања и високом проценту (до 90%) дипломирања у року.

Настава на Факултету одвија се кроз непосредан контакт са студентима, било индивидуално, било у мањим групама, уз врло мали број предавања са катедре. За сваки предмет разрађени су подробни програми, али се они не шватају круто, као једном за свагда дати и неприкосновени, већ допуштају наставнику пуну слободу и креативност и на том пољу. Почев од ИИИ године студија, студенти сами бирају наставника код кога ће се даље упућивати у тајне ликовности.

У летњим месецима настава се допуњује редовним екскурзијама по земљи и инастранству. На екскурзије у земљи позивају се као гости и студенти других ликовних академија у Југославији. Као установа великог наставног искуства и угледа, Факултет је помогао оснивање друге две високе уметничке школе у републици Србији: ЈИиковне академије у Приштини и у Новом Саду, у којима главнину наставника чине уметници који су завршили беоррадски Факултет. Осим са одговарајућим југословенским установама, Факултет успешно сарађује и са сродним школама у иностранству – у Единбургу, Будимпешти, Олбениј,у (САД), и др. Од 1964. до 1986. гадине на Факултету је студирало или се усавршавало 87 страних студената из 21 земље.

У години свог оснивања (1937) ова школа имала је само 26 студената (14 сликара и графичара, 7 вајара и 5 у одељењу за наставнике); из те генерације дипломирало је само петоро (по један сликар и вајар и три наставника). Данас, у шк. год. 1986/87. уписан је 241 редован студент и 59 њих на последипломским студијама – од тога 169 сликара, 40 вајара и 32 графичара. Током свих педесет година рада Академије, односно Факултета, укупно су дипломирала 1332 студента – 969 сликара, 22 наставника, 104 ррафичара и 237 вајара. Звање магистра досад је стекло 559 дипломираних уметника – од тога 352 сликара, 110 вајара и 97 графичара. Ове цифре саме по себи исказују импозантан резултат, а он је још значајнији ако се има у виду да се у том броју налазе и многа најистакнутија имена нашег ликовнор живота.

Наставници овог Факултета носиоци су мноштва (преко 200) разних значајних, високих и највиших награда и признања за свој уметнички рад. Чланови Одељења за ликовну и музичку уметност Српске академије наука и уметности, Тома Росандић, Јбубомир Ивановић, Ђорђе Андрејевић-Кун, Зора Петровић, Сретен Стојановић, Мило Милуновић, Иван Табаковић, Марко Челебоновић, Недељко Гвозденовић, Стојан Ћелић, Јбубица Сокић, Младен Србиновић, били су наставници овог Факултета.

Оснивач Школе, вајар Тома Росандић био је ректор све до 1948. године. Друри ректор и декан био је, до 1960. године Сретен Стојановић, од тада су декани били још Иван Лучев, Бошко Карановић, Јован Кратохвил (у два маха), Момчило Стевановић, Младен Србиновић, Стој Ћелић, Александар Зарин, Раденко Мишевић, Рудолф Габерц, Бранислав Протић, Миодраг Поповић, а од шк. год. 1986/87. на тој дужнасти је Зоран Павловић.

Садашњи кадар наставника чини 16 редовних и 8 ванредних професора, 12 доцената, један виши предавач и 14 асистената. Сви су они своју уметност градили на основама које су стекли у овој школи. Управо у овом раздабљу почиње да се оцећа бржа смена генерација. Долазе нови, млађи наставници, свежег духа, који хе умети да наставе велико дело својих претходника, али и да унес,у новине, и да даље унапређују наставу и јачају место, улогу и зрачење своје школе у нашој култури. Сви они, заједно са још тридесет и једним радником Факултета чине радну организацију која се данас стара о високона образовању ликовних уметника у Србији.