Vojin Stojić, “FAKULTET LIKOVNIH UMETNOSTI”,
Univerzitet umetnosti u Beogradu 1957-1987, Beograd, 1987, str.26 – 30.

Na koricama kataloga za izložbu skulptura, grafika i slika nastavnika Fakulteta likovnih umetnosti, priređenu povodom četrdeset godina od osnivanja Fakulteta, nalazi se fotografska kompozicija dveju ljudskih šaka, koje su kažiprstima usmerene jedna prema drugoj. Između njih snažno iskri nevidljiva stvaralačka varnica. Na Mikelanđelovoj fresci, koja je ovoj kompoziciji poslužila kao uzor, jedna je ruka božanska. Ovde su obe ljudske. I takve dve ljudske ruke već pola veka u ovoj školi pobuđuju varnicu stvaranja, promenljive snage, ali postojanu.

Kada je 31. marta 1937. godine, Uredbom ondašnjeg Ministarstva prosvete, osnovana Akademija likovnih umetnosti – tada zvana samo Umetnička akademija – ispred toga čina stajao je skoro ceo vek nastojanja, pokušaja, pa i rada na školovanju likovnih umetnika kod nas. Od prvog, neostvarenog predloga iz 1845. godine trebalo je da prođu mnoge decenije da bi se stekli uslovi, nametnulo saznanje i stvorilo razumevanje da je takvom školovanju potreban sistematski vid i tok, sve do najvišeg nivoa. Te daleke godine prošloga veka je Dimitrije Jovanović izneo predlog da se u Beogradu osnuje „živopisno učilište” ali naši preci, u nerazvijenom građanskom društvu, nisu mogli da imaju razumevanja za takve pad,uhvate, pa je sve ostalo na predlogu. Desetak godina docnije (1857) Stevan Todorović je otvorio privatnu školu, u kojoj su đaci pored crtanja i slikanja učili i pevanje, telesno vežbanje i mačevanje. Ona je radila do 1863. godine. Posle još dvadesetak godina (1881), Taorđe Krstić podnosi Narodnoj skupštini “apel” za osnivanje umetničke škole, ali on ne biva prihvaćen. Godine 1895. Karlo Kutlik otvara “Srpsk,u crtačku i slikarsku školu”, koju je posle njegove smrti otkupio Rista Vukanović i vodio je do 1905. sa malo izmenjenim nazivom: “Srpska sli- karska škola”. Te godine on se udružio sa Taorđem Jovanovihem i Markom Muratom, proširio program rada i promenio naziv u “Umetničko-zanatska škola”. Na čelu sa Đorđem Jovanovićem, Škola je radila do 1914. godine, da bi posle rata obnovila rad sve do kraja 1921, kada je na mesto ove osnovana umetnička škola (reorganizovana i pretvorena u državnu ustanovu).

Ova Škola je uživala veliki ugled, posebno među istaknutim ljudima od nauke u to vreme. Ocećajući da je ona nasušno potrebna, mnogi su želeli da joj pomognu i time što će predavati u njoj – kao arheolog i istoričar umetnosti, akademik Mihailo Valtrović, poznati filozof Brana Petronijević, Milan Kašanin, Vladimir Petković, profesor Velike škole Svetozar Zarić, anatom dr Vojislav Đorđević.

Osnivanjem Umetničke akademije završen je proces formiranja visokog likovno-umetničkog školstva u Srbiji. Ime ministra koji je potpisao akt o osnivanju Akademije odavno je zaboravljeno, ali imena pravih njenih osnivača, trojice velikih umetnika, pamte se i ne mogu se zaobići ni u istoriji naše likovne umetnosti, ni y povesti umetničkog školstva. To su Toma Rosandić, Petar Dobnović i Milo Milunović; da se ne pamte i kao istaknuti umetnici, bilo bi od velikog značaja i samo to što su osnivači i prvi nastavnici jedne ovakve škole, koja se – postavljena na čvrstim temeljima širine švatanja i negovanja slobode stvaranja – od prvih dana razvijala u stalnom usponu, u istome duhu, dajući i umetničke stvaraoce svetskoga značaja.

Ipak, prve godine rada nisu pogodovale tome razvoju. Rat koji je ubrzo naišao, odneo je i mnoge mlade živote studenata Akademije – svakog šestog; umesto njihovih neostvarenih dela, ostala su imena, uklesana u spomei ploču u zgradi Akademije: Borivoje Avramović, Radomir Branisavljević, Boško Vučković, Cvetko Vrbica, Milena Dolgan, Pavle Dimovski Vladimir Kalođera, Dušan Petrovih, Piroška Ronjaj, Milka Romih, Đorđe Srnić, Paulica Sudarski, Voja Veličkovih i Vasilije Teofanović – poginuli u borbama, nsstali u logorima. Iz aprila 1941. ostala je zabeleška: “Rad na Akademiji se prekida zbog odlaska profesora i studenata u vojsku”. Nije zapisano kad i kako je potom došlo do izvesne obnove rada, ali kao stav otpora i uzdržanosti u Akademiji, koja je životarila, izložena svakojakim pritiscima, skreće pažnju zabeležen Dobrovihev apel: da rektor (prvi i dugogodišnji rektor bio je Toma Rosandić) ne preduzima ništa što zbor nastavnika ne bi temeljno razmotrio i za šta mu ne bi dao punu saglasnost…

Prvi nastavnici, još u predratnim godinama, bili su svojim delom osvedočeni umetnici: Sreten Stojanović, Jerolim Miše, Ivan Tabaković, a zatim Nedeljko Gvozdenović, Jbubomir Ivanović, Mihailo Petrov, Ilija Kolarević, Kosta Hakman, Vladimir Filakovac i Mihailo Tomić. U to vreme, pa sve do 1951. godine, nastava se izvodila u dva odeljenja: Umetničkom (sa odsekom za slikanje, za vajanje i za umetničku grafiku) i Odeljenju za umetničku nastavu. Ciljevi Akademije bili su čvrsto i jasno određeni već na samom početku. Osnovni je zadatak bio da izgrađuje likovnu kulturu zemlje, da mladim potencijalnim umetnicima daje najvišu stručnu spremu, da ih osposobljava za samostalno umetničko stvaranje, kao i da ih priprema za nastavnike crtanja i vajanja, odnosno likovnog obrazovanja, u gimnazijama i srednjim školama. Ti su ciljevi i zadaci u početku ostvarivani pomenutim dvojakim usmerenjem nastave: na umetničku i pedagošku. Ovakva podela je davala mogućnast da preovlada švatanje da “čiste” umetnike valja osloboditi svega što nije čist ateljerski rad i najuže stručni predmet nastave. Opasnost je, međutim, ležala u snižavanjy opšteobrazovnog i kulturnog nivoa budućih umetnika. Pačetkom pedesetih godina podela je ukinuta – svi su se pripremali i za umetnike i za nastavnike.

Veliki uspon Akademija je doživela prvih posleratnih godina. Tada u njoj kao nastavnici počinju da rade i Petar Lubarda, Radeta Stanković, Jaroslav Kratina, Đorđe Andrejević-Kun, Alojz Dolinar, Ivan Lučev, Marko Čelebonović, Đorđe Teodorović i Ljubica Sokić. Ovde treba spomenuti i nastavnike kao što je Raško Dimitrijević, koji je predavao svetsku književnost i koji se pamti po tome što su studenti hrlili na njegove časove propuštajući i ručak u menzi. Kasnijih godina je vrlo cenjen i omiljen bio i Momčilo Stevanović, koji je predavao istoriju umetnosti i pripremio obimna skripta, koja se i danas traže i među studentima drugih fakulteta. To posleratno vreme, kada su najvažniji zadaci bili obnova i organizacija nastave, odlikuje se velikom aktivnošću studenata u okviru njihovih organizacija. Unoseći svoje mladalačko oduševljenje, studenti su živeli s Akademijom i u njoj, brinući o studentskom standardu i organizaciji nastave. Beć 1949. godine u Akademiju prvi put kao nastavnici ulaze i prvi njeni studenti: Miloš Bajić, Boško Karanović, Jovan Kratohvil, Zoran Petrović, Đorđe Bošan, Mirjana Muxać. Ova grupa će postati, i godinama ostati, značajan činilac u radu i razvoju Akademije. Kasnije se nastavničko telo već popunjavalo redovno i ravnomerno, uz osnovni uslov da se biraju najboljl mladi, ili već dokazani stvaraoci, i sa nastojanjem da se i za predmete kao što su istorija umetnosti, anatomija ili slikarska tehnologija, prihvataju u prvom redu likovni umetnici.

Sadašnja podela na tri odseka slikarski, vajarski i grafički – izvršena školske 1951/52. godine – omogućila je, između ostalog, da se grafika,u Srbiji uzdigne do neslućenih razmera. Zasluga za takav razvoj pripada velikim poslenicima na tome polju, Mihailu Petrovu i Bošku Karanoviću, koji je osnovao i s velikom ljubavlju i pregalaštvom neguje zbirku najboljih studentskih radova od osnivanja Odseka do danas. Nekada se predmet zvao Umetnička grafika, a danas samo – Grafika. Promenjena suština učinila je pridev suvišnim, on se podrazumeva. U vajarskom odsek, u došlo je do sličnih pomeranja suštine, a time i do izmene naziva predmeta: ranija Obrada kamena, uz nove predmete Skulptura u drvetu i metalu, uzdignuta je na nivo vajarskor umetničkog izraza, prevazilazeći puko klesanje.

U razdoblju od 1952. do 1956. godine Akademiji se pripajaju i zgrade bivših majstorskih radionica Mila Milunovića, Tome Rosandića i Đorđa Andrejevića-Kuna, a godine 1968. grafički odsek dobija svoju zasebnu, novu zgradu.

Godine 1973. u skladu sa Zakonom o visokom školstv SR Srbije, naziv Akademije se menja u Fakultet likovnih umetnosti. To je dovelo do nužnih reorganizacija, ali je doprinelo i promeni stava prema naukama o umetnosti, koji se ranije kolebao od potpunor zapostavljanja do oduševljavanja, zavisno od ličnog gledišta. Uvedeni su predmeti kao što su: Poetika HH veka, Filozofija umetnosti, Psihologija, Sociologija umetnosti. Fakultet je stekao pravo i magućnost da dodeljuje i zvanje doktora. Tako je prvu doktorsku titulu – sa tezom “Ruska konstruktivistička avanrarda i optimalna projekcija u budućnost” – stekla slikarka i istoričarka umetnosti Sonja Briski-Uzelac, svršena studentkinja ovog Fakulteta, na kome danas predaje. Drugu doktorsku titulu – sa tezom “Opredmećivanje u likovnom prostoru” – stekao je Jbubomir Gligorijević, istoričar umetnosti.

Stalno poboljšanje nastave ima dva izvorišta: iznutra – iz reda samih nastavnika i studenata, i spolja – эakonskim putem. I jedan i drugi vid imaju svoje uspehe i doprinose, ali, razume se, i poneke promašaje. Tako se, na primer, pokazalo da, u okviru tzv. trostepene nastave ne može da se za dve godine studija obrazuje iole dobar profil pedagoga pa je ta zamisao napuštena, kao neuspela, i prvi stepsen nastave je ukinut.

Kao i svi raniji, tadko i sadašnji Statut fakulteta ističe, kao njegov osnovni zadatak, pripremanje strčučnjaka za samostalan umetnički, naučni i pedagoški rad. Izbor za to nije lak. Na tri odseka Fakulteta svake godine konkuriše oko dve stotine mladih ljudi, od kojih polovina ili više čak i položi prijemne ispite za proveru sposobnosti i darovitosti. Na žalost, zbog ograničenog prostora mogu da se upišu samo prvih 35 do 40, sa najboljim ocenama. Ovakav odbir, doduše, doprinosi redovnosti studiranja i visokom procentu (do 90%) diplomiranja u roku.

Nastava na Fakultetu odvija se kroz neposredan kontakt sa studentima, bilo individualno, bilo u manjim grupama, uz vrlo mali broj predavanja sa katedre. Za svaki predmet razrađeni su podrobni programi, ali se oni ne švataju kruto, kao jednom za svagda dati i neprikosnoveni, već dopuštaju nastavniku punu slobodu i kreativnost i na tom polju. Počev od III godine studija, studenti sami biraju nastavnika kod koga će se dalje upućivati u tajne likovnosti.

U letnjim mesecima nastava se dopunjuje redovnim ekskurzijama po zemlji i inastranstvu. Na ekskurzije u zemlji pozivaju se kao gosti i studenti drugih likovnih akademija u Jugoslaviji. Kao ustanova velikog nastavnog iskustva i ugleda, Fakultet je pomogao osnivanje druge dve visoke umetničke škole u republici Srbiji: JIikovne akademije u Prištini i u Novom Sadu, u kojima glavninu nastavnika čine umetnici koji su završili beorradski Fakultet. Osim sa odgovarajućim jugoslovenskim ustanovama, Fakultet uspešno sarađuje i sa srodnim školama u inostranstvu – u Edinburgu, Budimpešti, Olbenij,u (SAD), i dr. Od 1964. do 1986. gadine na Fakultetu je studiralo ili se usavršavalo 87 stranih studenata iz 21 zemlje.

U godini svog osnivanja (1937) ova škola imala je samo 26 studenata (14 slikara i grafičara, 7 vajara i 5 u odeljenju za nastavnike); iz te generacije diplomiralo je samo petoro (po jedan slikar i vajar i tri nastavnika). Danas, u šk. god. 1986/87. upisan je 241 redovan student i 59 njih na poslediplomskim studijama – od toga 169 slikara, 40 vajara i 32 grafičara. Tokom svih pedeset godina rada Akademije, odnosno Fakulteta, ukupno su diplomirala 1332 studenta – 969 slikara, 22 nastavnika, 104 rrafičara i 237 vajara. Zvanje magistra dosad je steklo 559 diplomiranih umetnika – od toga 352 slikara, 110 vajara i 97 grafičara. Ove cifre same po sebi iskazuju impozantan rezultat, a on je još značajniji ako se ima u vidu da se u tom broju nalaze i mnoga najistaknutija imena našeg likovnor života.

Nastavnici ovog Fakulteta nosioci su mnoštva (preko 200) raznih značajnih, visokih i najviših nagrada i priznanja za svoj umetnički rad. Članovi Odeljenja za likovnu i muzičku umetnost Srpske akademije nauka i umetnosti, Toma Rosandić, Jbubomir Ivanović, Đorđe Andrejević-Kun, Zora Petrović, Sreten Stojanović, Milo Milunović, Ivan Tabaković, Marko Čelebonović, Nedeljko Gvozdenović, Stojan Ćelić, Jbubica Sokić, Mladen Srbinović, bili su nastavnici ovog Fakulteta.

Osnivač Škole, vajar Toma Rosandić bio je rektor sve do 1948. godine. Druri rektor i dekan bio je, do 1960. godine Sreten Stojanović, od tada su dekani bili još Ivan Lučev, Boško Karanović, Jovan Kratohvil (u dva maha), Momčilo Stevanović, Mladen Srbinović, Stoj Ćelić, Aleksandar Zarin, Radenko Mišević, Rudolf Gaberc, Branislav Protić, Miodrag Popović, a od šk. god. 1986/87. na toj dužnasti je Zoran Pavlović.

Sadašnji kadar nastavnika čini 16 redovnih i 8 vanrednih profesora, 12 docenata, jedan viši predavač i 14 asistenata. Svi su oni svoju umetnost gradili na osnovama koje su stekli u ovoj školi. Upravo u ovom razdablju počinje da se oceća brža smena generacija. Dolaze novi, mlađi nastavnici, svežeg duha, koji he umeti da nastave veliko delo svojih prethodnika, ali i da unes,u novine, i da dalje unapređuju nastavu i jačaju mesto, ulogu i zračenje svoje škole u našoj kulturi. Svi oni, zajedno sa još trideset i jednim radnikom Fakulteta čine radnu organizaciju koja se danas stara o visokona obrazovanju likovnih umetnika u Srbiji.