Раденко Мишевић,  “40 ГОДИНА ФАКУЛТЕТА ЛИКОВНИХ УМЕТНОСТИ

Изложба радова наставника Факултета ликовних уметности у Београду 1937 – 1977″,

Уметнички павиљон Цвијета Зузорић, 24. новембар – 20. децембар 1977, Београд, 1977.

Прошле су четири деценије постојања и деловања Факултета ликовних уметности у Београду. Основана као Академија за линовне уметности 1937. године, ова установа је од самога почетка свога постојања кренула особеним путем и одређивала се изузетно јасним и чистим ставовима према своме циљу и својој културно-васпитној улози. 3а разлику од многих сличних институција у свету, њу карактеришу пуна отвореност, везaност за проблеме студената у којима не види само пролазне васпитанике него будуће носиоце јавног ликовног живота, културног живота земље.

Четрдесет година је мало у развоју једне културне средине. Kао да су оснивачи Академије у Београду били дубоко свесни те чињенице па су изгубљено и пропуштено хтели да надокнаде квалитетом. За увек ћe остати вредан пажње и поштовања избор оснивача и првих професора Академије (Тома Росандић, Петар Добровић, Мило Милуновић). Ауторитет тих личности и данас учествује у нашем раду и нашим одлукама. У аналима Факултета могу се наћи подаци о томе да су, већ од самог почетка постављена сва витална питања једне високошколске установе за професионално васпитање младих сликара, вајара и графичара. Оснивачи нису хтели да створе школу која ћe ce везивати за постојање узора у свету. Можда је тога угледања било само у преузимању неких чисто техничких искустава, у атељејском систему наставе и слично. Али се стиче утисак да су оснивачи о свему размишљали са неком посебном свежином а посебно са свежом аверзијом према тиранији школе и досади светских академија.

Радомир Рељић, репродукција из монографије
Лили са Запада – 1977, уље, 115 х 95 cm, вл. Фрање Ђерђ

Обележавајући јубиларну 1977. годину ова изложба представља јавности, први пут окупљена дела личности које воде и које су водиле наставу у сликарским, вајарским и графичким класама Факултета ликовних уметности у Београду. Она истовремено претставља увид у оно што су генерације, прошле кроз ову установу, дале српској и југословенској уметности. Јер сви наставници-излагачи на овој изложби, који припадају млађој и средњој генерацији, прошли су кроз исте класе које данас и сами воде. Занимљива је чињеница да међу наставницима раде заједно бивши студент прве генерације Академије (ред. професор Ђ. Бошан) и студент који је магистрирао 1977. године (асистент А. Бојовић).

Стална присутност свега што се на самом почетку срећнo засновало oceћа се свих четрдесет година. Само су времена давала мање или више полета да се добре намере остваре. У чему би била виталност тих основа које су могле тако дуг период да представљају моћне импулсе и извор увек нових инспирација за деловање? Вероватно у томе што се отварање путева нове историје уметности идеално поклапа са рађањем Академије у Београду. И што су интенције за оснивање Академије ликовних уметности у Београду проистекле из свести о дубокој кризи школа које су до тада васпитавале младе ликовне уметнике. Из убеђења да је академизам једино способан да се репродукује некреативношћу, понављањем традиционалних форми, одузимајући уметнику право на радост истраживања и лични став. Ако би данас требало одредити место, тренутак и климу старта оснивача Академије у Београду, онда би смо као битан податак утврдили припадност оснивача (сликари Петар Добровић и Мило Милуновић) постимпресионистичким естетским а могло би се рећи и етичним ставовима. Те ставове и схватања одликује тражење нове слике у којој се природа, ликовна средства израза и коначно дело интегрирају у једну стварност; из свести о томе проистиче дубока потреба за анализом и тражење једног новог концепта простора што се може сматрати правим зачетком нових погледа на простор у савременој уметности.

Једна Добровићева мисао коју смо упамтили са његових занимљивих коректура и разговора са студентима односила се на равнотежу интелектуалног, емотивног и вољног у личности. Ништа боље не илуструје новину школе и везу са новим тенденцијама у уметности које су тражиле и нову комплетнију личност, способну ”да своје дело више гради а мање ствара” (Милуновић). Етичко се садржавало у новим схватањима о друштвеној мисији уметнина који би ослобођен погрешног и лажног самоосећања могао да прихвати ту мисију са пуном одговорношћу.

Скулптори (Тома Росандић и Сретен Стојановић) који су повели Академију у Београду пренели су преко свога рада и својих општих естетских убеђења доминантни утицај родоначелника модерне скулптуре: Родена, Бурдела, Мајола и Деспиоа. Ту се умешала и једна лепа веза сликара-вајара Дегаа и Реноара.

Графика је тек требала да почне стварање својих традиција у српској уметности. Пада у део управо професорима ове Академије (Михајло Петров, Бошко Карановић) да овој дисциплини дају подстицај за развој који ћe за 40 година стићи до невиђених размера.

Војин Стојић,  репродукција из монографије
Галија – 1967, варени месинг и хромовани челик, 1969.
вл. Ликовни сусрет – Суботица

Славољуб Радојчић, репродукција из монографије
Гастроном – 1976, 30 х 30 х 20 cm

У току прва три школска годишта професорски састав oбoгаћен је са неколико личности које су прошириле и допуниле потенцијал на коме ћe Академија као уметничко васпитна установа даље деловати. (Сретен Стојановић, Јеролим Мише, Иван Табаковић, Недељко Гвозденовић, Љуба Ивановић, Михајло Петров, Михајло Томић, Илија Коларовић, Кocтa Хакман). Рат и окупација тешко су се одразили на живот Академије. Beћe промене у наставном кадру забележене су 1947, 1949, 1954/55, 1962. У првим послератним годинама почињу да делују као наставници: Петар Лубарда, Радета Станковић, Ђорђе Андрејевић-Кун, Алојз Долинар, Иван Лучев, Марко Челебоновић, Ћурђе Теодоровић и Љубица Сокић. 1949. године на дужности асистената први пут је дошла група свршених студената Академије у Београду (Милош Бајић, Бошко Карановић, Јован Кратохвил, Зоран Петровић, Ћорђе Бошан, Мирјана Михаћ). Ова група ће убрзо постати значајан покретачки фактор организационог и педагошног напретка у раду установе.

Осталих година обнављање наставничког кадра текло је равномерно. Ако ову изложбу схватимо као својеврстан пресек кроз рад и развој Академије, односно Факултета ликовних уметности у Београду, као увид у персоналну политику Факултета, није без значаја податак да је скоро свака генерација свршених студената Факултета заступљена у кадру наставника ове установе. На тај начин ова изложба се може сматрати прегледом резултата рада и успеха у том раду у протеклих четрдесет година.

Протеклих година Факултет ликовних уметности као установа посебног типа изграђивао је мирно и постојано своју физиономију. Свесни тога да би свако фосилизирање и сувише чврсти програми и шеме могли довести до промашаја постављених васпитних циљева и нежељених резултата, професори који воде наставу одржавају једно динамично стање које попут живог организма има своје правце раста, логику одабирања и одбацивања па чак и дозвољене тренутке опадања. Факултет живи са својом функцијом и једино преко своје јавне функције.

Његова непрекидна веза са ликовним животом наше земље и несумњиво велики утицај на формирање и развијање тога живота, представљају одговорност и обавезу коју ни часа не треба губити из вида. У духу осећања тих обавеза и у жељи да одговарајућом формом обележимо четрдесет година свога постојања, замислили смо и остварили ову изложбу.

ванр. проф. Раденко Мишевић, декан Факултета ликовних уметности у Београду

Прекуцан текст и скениран документ у PDF формату

Марко Крсмановић, репродукција из монографије
Епицентар – 1973, комбиноване технике дубоке штампе, 65 х 50 cm