Radenko Mišević,  “40 GODINA FAKULTETA LIKOVNIH UMETNOSTI

Izložba radova nastavnika Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu 1937 – 1977″,

Umetnički paviljon Cvijeta Zuzorić, 24. novembar – 20. decembar 1977, Beograd, 1977.

Prošle su četiri decenije postojanja i delovanja Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu. Osnovana kao Akademija za linovne umetnosti 1937. godine, ova ustanova je od samoga početka svoga postojanja krenula osobenim putem i određivala se izuzetno jasnim i čistim stavovima prema svome cilju i svojoj kulturno-vaspitnoj ulozi. 3a razliku od mnogih sličnih institucija u svetu, nju karakterišu puna otvorenost, vezanost za probleme studenata u kojima ne vidi samo prolazne vaspitanike nego buduće nosioce javnog likovnog života, kulturnog života zemlje.

Četrdeset godina je malo u razvoju jedne kulturne sredine. Kao da su osnivači Akademije u Beogradu bili duboko svesni te činjenice pa su izgubljeno i propušteno hteli da nadoknade kvalitetom. Za uvek će ostati vredan pažnje i poštovanja izbor osnivača i prvih profesora Akademije (Toma Rosandić, Petar Dobrović, Milo Milunović). Autoritet tih ličnosti i danas učestvuje u našem radu i našim odlukama. U analima Fakulteta mogu se naći podaci o tome da su, već od samog početka postavljena sva vitalna pitanja jedne visokoškolske ustanove za profesionalno vaspitanje mladih slikara, vajara i grafičara. Osnivači nisu hteli da stvore školu koja će ce vezivati za postojanje uzora u svetu. Možda je toga ugledanja bilo samo u preuzimanju nekih čisto tehničkih iskustava, u ateljejskom sistemu nastave i slično. Ali se stiče utisak da su osnivači o svemu razmišljali sa nekom posebnom svežinom a posebno sa svežom averzijom prema tiraniji škole i dosadi svetskih akademija.

Radomir Reljić, reprodukcija iz monografije
Lili sa Zapada – 1977, ulje, 115 h 95 cm, vl. Franje Đerđ

Obeležavajući jubilarnu 1977. godinu ova izložba predstavlja javnosti, prvi put okupljena dela ličnosti koje vode i koje su vodile nastavu u slikarskim, vajarskim i grafičkim klasama Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu. Ona istovremeno pretstavlja uvid u ono što su generacije, prošle kroz ovu ustanovu, dale srpskoj i jugoslovenskoj umetnosti. Jer svi nastavnici-izlagači na ovoj izložbi, koji pripadaju mlađoj i srednjoj generaciji, prošli su kroz iste klase koje danas i sami vode. Zanimljiva je činjenica da među nastavnicima rade zajedno bivši student prve generacije Akademije (red. profesor Đ. Bošan) i student koji je magistrirao 1977. godine (asistent A. Bojović).

Stalna prisutnost svega što se na samom početku srećno zasnovalo oceća se svih četrdeset godina. Samo su vremena davala manje ili više poleta da se dobre namere ostvare. U čemu bi bila vitalnost tih osnova koje su mogle tako dug period da predstavljaju moćne impulse i izvor uvek novih inspiracija za delovanje? Verovatno u tome što se otvaranje puteva nove istorije umetnosti idealno poklapa sa rađanjem Akademije u Beogradu. I što su intencije za osnivanje Akademije likovnih umetnosti u Beogradu proistekle iz svesti o dubokoj krizi škola koje su do tada vaspitavale mlade likovne umetnike. Iz ubeđenja da je akademizam jedino sposoban da se reprodukuje nekreativnošću, ponavljanjem tradicionalnih formi, oduzimajući umetniku pravo na radost istraživanja i lični stav. Ako bi danas trebalo odrediti mesto, trenutak i klimu starta osnivača Akademije u Beogradu, onda bi smo kao bitan podatak utvrdili pripadnost osnivača (slikari Petar Dobrović i Milo Milunović) postimpresionističkim estetskim a moglo bi se reći i etičnim stavovima. Te stavove i shvatanja odlikuje traženje nove slike u kojoj se priroda, likovna sredstva izraza i konačno delo integriraju u jednu stvarnost; iz svesti o tome proističe duboka potreba za analizom i traženje jednog novog koncepta prostora što se može smatrati pravim začetkom novih pogleda na prostor u savremenoj umetnosti.

Jedna Dobrovićeva misao koju smo upamtili sa njegovih zanimljivih korektura i razgovora sa studentima odnosila se na ravnotežu intelektualnog, emotivnog i voljnog u ličnosti. Ništa bolje ne ilustruje novinu škole i vezu sa novim tendencijama u umetnosti koje su tražile i novu kompletniju ličnost, sposobnu ”da svoje delo više gradi a manje stvara” (Milunović). Etičko se sadržavalo u novim shvatanjima o društvenoj misiji umetnina koji bi oslobođen pogrešnog i lažnog samoosećanja mogao da prihvati tu misiju sa punom odgovornošću.

Skulptori (Toma Rosandić i Sreten Stojanović) koji su poveli Akademiju u Beogradu preneli su preko svoga rada i svojih opštih estetskih ubeđenja dominantni uticaj rodonačelnika moderne skulpture: Rodena, Burdela, Majola i Despioa. Tu se umešala i jedna lepa veza slikara-vajara Degaa i Renoara.

Grafika je tek trebala da počne stvaranje svojih tradicija u srpskoj umetnosti. Pada u deo upravo profesorima ove Akademije (Mihajlo Petrov, Boško Karanović) da ovoj disciplini daju podsticaj za razvoj koji će za 40 godina stići do neviđenih razmera.

Vojin Stojić,  reprodukcija iz monografije
Galija – 1967, vareni mesing i hromovani čelik, 1969.
vl. Likovni susret – Subotica

Slavoljub Radojčić, reprodukcija iz monografije
Gastronom – 1976, 30 h 30 h 20 cm

U toku prva tri školska godišta profesorski sastav obogaćen je sa nekoliko ličnosti koje su proširile i dopunile potencijal na kome će Akademija kao umetničko vaspitna ustanova dalje delovati. (Sreten Stojanović, Jerolim Miše, Ivan Tabaković, Nedeljko Gvozdenović, Ljuba Ivanović, Mihajlo Petrov, Mihajlo Tomić, Ilija Kolarović, Kocta Hakman). Rat i okupacija teško su se odrazili na život Akademije. Beće promene u nastavnom kadru zabeležene su 1947, 1949, 1954/55, 1962. U prvim posleratnim godinama počinju da deluju kao nastavnici: Petar Lubarda, Radeta Stanković, Đorđe Andrejević-Kun, Alojz Dolinar, Ivan Lučev, Marko Čelebonović, Ćurđe Teodorović i Ljubica Sokić. 1949. godine na dužnosti asistenata prvi put je došla grupa svršenih studenata Akademije u Beogradu (Miloš Bajić, Boško Karanović, Jovan Kratohvil, Zoran Petrović, Ćorđe Bošan, Mirjana Mihać). Ova grupa će ubrzo postati značajan pokretački faktor organizacionog i pedagošnog napretka u radu ustanove.

Ostalih godina obnavljanje nastavničkog kadra teklo je ravnomerno. Ako ovu izložbu shvatimo kao svojevrstan presek kroz rad i razvoj Akademije, odnosno Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, kao uvid u personalnu politiku Fakulteta, nije bez značaja podatak da je skoro svaka generacija svršenih studenata Fakulteta zastupljena u kadru nastavnika ove ustanove. Na taj način ova izložba se može smatrati pregledom rezultata rada i uspeha u tom radu u proteklih četrdeset godina.

Proteklih godina Fakultet likovnih umetnosti kao ustanova posebnog tipa izgrađivao je mirno i postojano svoju fizionomiju. Svesni toga da bi svako fosiliziranje i suviše čvrsti programi i šeme mogli dovesti do promašaja postavljenih vaspitnih ciljeva i neželjenih rezultata, profesori koji vode nastavu održavaju jedno dinamično stanje koje poput živog organizma ima svoje pravce rasta, logiku odabiranja i odbacivanja pa čak i dozvoljene trenutke opadanja. Fakultet živi sa svojom funkcijom i jedino preko svoje javne funkcije.

Njegova neprekidna veza sa likovnim životom naše zemlje i nesumnjivo veliki uticaj na formiranje i razvijanje toga života, predstavljaju odgovornost i obavezu koju ni časa ne treba gubiti iz vida. U duhu osećanja tih obaveza i u želji da odgovarajućom formom obeležimo četrdeset godina svoga postojanja, zamislili smo i ostvarili ovu izložbu.

vanr. prof. Radenko Mišević, dekan Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu

Prekucan tekst i skeniran dokument u PDF formatu

Marko Krsmanović, reprodukcija iz monografije
Epicentar – 1973, kombinovane tehnike duboke štampe, 65 h 50 cm