Зоран Павловић, “50 ГОДИНА ФАКУЛТЕТА ЛИКОВНИХ УМЕТНОСТИ 1937 – 1987,

Изложба радова наставника Факултета ликовних уметности у Београду”,

Уметнички павиљон Цвијета Зузорић,

24. новембар – 13. децембар 1987, Београд, 1987.

Педесет година живота једне високе уметничке школе формално гледано можда није дуг период. Основана 1937. као Академија ликовних уметности, ова школа спада међу млађе сродне институције у Европи, будући да је њој географски најближа инострана ликовна академија, она у Будимпешти, основана још 1871. ипак у историји и култури па и у животу институција једног народа пола века може да се осећа и као дуго временско раздобље ако се узме у обзир важност догађаја који су га испуњавали. Ако се у овом случају као мерило узме историјом условљена чињеница дугог кашњења у развоју српске ликовне културе новијег доба и у њеном уклапању у савремене уметничке токове. У кратком временском року, онда када су се први услови стекли, требало је прећи пут за који је народима према којима је историја била благонаклонија стајало на располагању много деценија више, уз вековима дуге и непрекидне традиције. А и тај нетом освојени пут постао је разрован ратом и поратним годинама идеолошких заблуда на рољу уметности.

Година оснивања Академије ликовних уметности у Београду поклапа се са годином гашења Уметничке школе (1919 – 1937.) која и поред оновремених оштро супротстављених мишљења њених предавача и оних који су се борили за оснивање академије, са наше историјске дистанце мора да слови као поштовања достојан степеник у стремљењу ка институцији за највише стручно ликовно образовање уметника и ликовних педагога и као њен непосредни претходник. Успостављање академије није било само израз институционалних потреба средине, него и чин за који су њени заговорници веровали да може да буде један од веома значајних начина да се савремена шватања ликовности брже и на широј основи уносе у српску средину, да се на један виши степен подигне мисао о пластичним уметностима.

Драгомир Лубарда, репродукција објављена у монографији,
цртеж, комбинована техника, из периода 1960-1977.

Оснивачи школе — Тома Росандић, Петар Добровић, Мио Милуновић, којима су се убрзо придружили и други наставници као сто су: Сретен Стојановић, лван Табаковић, Јеролим Мише и Михаило Томић, са доста разлога веровали су у ту могућност. Јер, тридесетих година није се, као што је то данас случај, на једној широј основи знало и озбиљно узимало у обзир оно сто су авангардни покрети донели после кубизма и експресионизма. Постојао је и из Париза се као преовлађујући ширио ројам модерности који је подразумевао постимпресионистичку, фовистичко-експресионистичку и, дакако, кубистичку, скалу пластичких феномена и шватања смисла и значења ликовног дела. Код нас су се у то уплитале локалне примесе – склоност ка неком поетизованом реализму, грађански однегованом укусу, ка лепој визуелности и зрачењу пиктуралне материје.

Оваква шватања модерности уз неизбежни обол степену ликовне свести саме београдске културне средине нужно су дух школе упућивали и ка извесном облику традиционализма који треба шватити у оном лепшем смислу речи, што практично значи – не механичко преузимање готових пластичких решења и репертоара форми које су изгубиле своју временску актуелност, него једно суптилније трагање за оним што из традиције још увек може да плодотворно зрачи, било на плану општих пластичких појава, било на терену методологије ликовне едукације.

Како данас, педесет година од оснивања школе, стоји ствар са оним скупом битности који се може назвати духом школе и са тим значајним питањем савремености или модерности који је од тога неодвојив можда ће бар унеколико моћи да одговори управо ова изложба. Поводом ње треба истаћи да одбор за прославу јубилеја факултета по некој природи ствари није могао да избегне да као главну манифестацију прославе организује изложбу радова наставника школе. Јер, има ли шта нормалније него пружити на увид јавности, критици, стручњацима или просто љубитељима уметности, а пре свега самим студентима школе као и младим људима који имају амбицију да то ускоро постану, радове оних чија је дужност да делају на уздизању и развијању највишег степена ликовног образовања у републици? Али, како је изложба наставника школе која је пре једну деценију (1977.) обележила четрдесет година њеног постојања приказала радове свих оних који су на њој предавали и1и су се тог тренутка на њој затекли, у одбору је преовладало мишљење да би за ову прилику требало да излажу само они који чине активан наставнички састав школе. Наравно на историјском моменту заснована логика доста убедљиво каже да је баш овакав ”округао” датум – педесетогодишњица, прави моменат да се начини ретроспекција дела свих оних који су на овој школи предавали. Међутим та иста логика неумитно наводи и на размишљање о дубљем историјском и теоријском испитивању, па и критичком преиспитивању пола века живота и рада, домета и ограничења школе, те тако налаже да се организује једна велика и концепцијски озбиљно заснована и документована изложба која би требало да обухвати не само редове наставника већ и студената који су код ових учили. Тиме би се осветлили многи односи у самој настави али и ван ње, искристалисала би се слика о педагошким погледима појединих професора, и доминатне идеје које су у кључним моментима школе формирале климу у њој. Једна таква, пре свега студиозна а потом и технички сложена и обимна изложба захтева читав низ предходно обављених истраживачких послова с обзиром на историјску материјалну и архивску грађу, социолошко-културолошко испитивање општих и посебних услова под којима се у појединим различитим временским раздобијима одвијала ликовна едукација, откривање ефеката које је она имала на читаве генерације и посредно или непосредно на актуелна стања наше свести о ликовној уметности. Као први корак ка томе несумњиво би било неопходно сачинити историју школе и рад на томе је започет већ са првим припремама за овај јубилеј. По свој прилици нећемо дуго чекати да се она појави и да приликом сиедећег јубилеја школе она постане полазиште за једну овако замишљену изложбу. Дакле због поменутих околности – жеље да се концепцијски не понови изложба из 1977. као и због тога што услови нису испуњени за једну велику студиозну и критичку изложбу историје школе и свега што се око ње сплитало, одбор је сматрао да и овако замишљена изложба може да достојно репрезентује школу, да школа њу дугује нашој средини и да циљеви по којима је она усмерена оправдавају њено одржавање.

Драган Јовановић, репродукција објављена у монографији,
цртеж, комбинована техника, из периода 1984-1987.

Милутин Драгојловић, репродукција објављена у монографији,
Седма сила, 1985, уље на платну, 105 х 165 cm

Основни њен циљ, напред већ поменут је доста једноставан. Наиме, с обзиром на посао који обављају и на положај у друштву који заузимају наставници овакве установе дужни су да активним излагањем учествују у нашем ликовном животу. Будући да се они стално ”експонирају” како би потврдили своје право на место које заузимају, нормално је да и школа као установа једном оваквом приликом њихова дела изложи како би се недвосмислено јасно, кроз читаве сплетове могућих компарација, виделе с једне стране њихове уметничке поетике, а с друге њихови стваралачки домети. До сада важећим мерилима, која нису само наша већ се свуда у свету практикују, једини начин да се створи претпоставкама о педагошким способностима једног уметника јесте увид у његов стваралачки рад, у то у којој мери је он освојио оно што се назива индивидуалан стваралачки израз и ово је прилика за такву врсту провера. Међутим поред тог основног циља изложбе зарад кога је њено компоновање усмерено ка томе да сваки учесник покаже оно што сматра да ће најбоље представити његов рад задњих година, она би евентуално могла да укаже на нешто у вези са духом школе. Велика разноврсност уметничких схватања, разуђеност битних пластичних феномена који излагаче опседају, одјеци актуелних ликовних смерова код појединих од њих, имплиците говоре о отворености према савремености, што не може да остане без одраза на школу и наставу, која је ро једнодушном мишљењу свих наставника такође у доброј мери заснована на принципима отворености према иновацијама. Историјом задњих деценија потврђена је чињеница да школа као целина има слуха за актуелне појаве света које нађу одјек и у нашој средини, тиме што је у редове млађих сарадника умела да прима њехове представнике. То се дешавало током шездесетих година у доба процвата београдске апстрактне уметности, тако нешто се поновило следеће деценије у време развоја нове фигурације, а слична ствар се догађа и у ово време тзв. трансавангардне уметности и “нове слике”. Ипак очито је да таква отвореност не подразумева потпуни паралелизам онога што се као нове уметничке појаве да регистровати у савременом ликовном свету и онога што наставници ФЛУ као уметници заступају својим поетикама. Многе појаве које чине срж концептуалне уметности или ка њој гравитирају, минимална уметност, амбијентарна уметност, уметност обликовања предела, телесна уметност, као схватања нису заступљена чак ни у оној мери у којој су нашле место у нашем текућем ликовном животу. Разлог за тако нешто сигурно лежи у духу школе који пре испољава извесну опрезност него априорну одбојност према неким појавама, вођен пре свега потребом да се функционално концентрише на модерно схваћену феноменалну стварност и проблематику ликовног дела као конкретне естетичке и пластичке датости.

Да није реч о систематском и на догматичности заснованом одбијању нових појава сведоче и чињенице да школа допушта, чак преко појединих наставника охрабрује разноврсне експерименте, било у погледу материјала било у погледу нових просторних концепата; да таквих примера има у свим годинама школовања; да многи студенти већ при крају студија излажу у одређеним галеријама, као што је рецимо Галерија СКЦ, дела која се уклапају у њихову програмску оријентацију с обзиром на експериментални или авангардни карактер; да се предвиђа увођење видеа у извесне облике наставе итд. Када је реч о овој отворености према савремености ваља рећи да дух школе не можемо схватити као нешто целовито у том смислу да се може одредити једном формулацијом и сагледати као нешто статично. О њему се да пре размишљати као о мање више стално променљивој структури посибилитета који се, зависно од деловања појединих професора, усмеравају ка нијансама у схватању модерности и у процењивањима битности које изражавају наше сопствено време, уз стално преиспитивање онога сто су Ходлер и Кандински пођеднако осећали као вечите вредности и обележја ликовних уметности. Узимајући озбиљно у обзир да ова школа не постоји у вакуму, да неумитно остварује интеракције са одређеном културолошком средином и њеним степеном свести о пластичним уметностима, примајући из ње зрачења али шаљући у њу и своја, можемо рећи да дух школе поред специфичног облика отворености према новим идејама чини и еластичност у моделовању суштине наставе као нечега што има дубљи значај од формалног плана и програма, као и стално присутна свест о значају ликовних феномена који су градили и развијали сложена значења кроз ових, како би то Малро рекао, ”четрдесет хиљада година модерне уметности”.

Зоран Павловић
декан ФЛУ

Прекуцан текст и скениран документ у PDF формату

Стеван Кнежевић, репродукција објављена у монографији,
Јокастина кочија, комбиновани материјали, детаљ