Zoran Pavlović, “50 GODINA FAKULTETA LIKOVNIH UMETNOSTI 1937 – 1987,

Izložba radova nastavnika Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu”,

Umetnički paviljon Cvijeta Zuzorić,

24. novembar – 13. decembar 1987, Beograd, 1987.

Pedeset godina života jedne visoke umetničke škole formalno gledano možda nije dug period. Osnovana 1937. kao Akademija likovnih umetnosti, ova škola spada među mlađe srodne institucije u Evropi, budući da je njoj geografski najbliža inostrana likovna akademija, ona u Budimpešti, osnovana još 1871. ipak u istoriji i kulturi pa i u životu institucija jednog naroda pola veka može da se oseća i kao dugo vremensko razdoblje ako se uzme u obzir važnost događaja koji su ga ispunjavali. Ako se u ovom slučaju kao merilo uzme istorijom uslovljena činjenica dugog kašnjenja u razvoju srpske likovne kulture novijeg doba i u njenom uklapanju u savremene umetničke tokove. U kratkom vremenskom roku, onda kada su se prvi uslovi stekli, trebalo je preći put za koji je narodima prema kojima je istorija bila blagonaklonija stajalo na raspolaganju mnogo decenija više, uz vekovima duge i neprekidne tradicije. A i taj netom osvojeni put postao je razrovan ratom i poratnim godinama ideoloških zabluda na rolju umetnosti.

Godina osnivanja Akademije likovnih umetnosti u Beogradu poklapa se sa godinom gašenja Umetničke škole (1919 – 1937.) koja i pored onovremenih oštro suprotstavljenih mišljenja njenih predavača i onih koji su se borili za osnivanje akademije, sa naše istorijske distance mora da slovi kao poštovanja dostojan stepenik u stremljenju ka instituciji za najviše stručno likovno obrazovanje umetnika i likovnih pedagoga i kao njen neposredni prethodnik. Uspostavljanje akademije nije bilo samo izraz institucionalnih potreba sredine, nego i čin za koji su njeni zagovornici verovali da može da bude jedan od veoma značajnih načina da se savremena švatanja likovnosti brže i na široj osnovi unose u srpsku sredinu, da se na jedan viši stepen podigne misao o plastičnim umetnostima.

Dragomir Lubarda, reprodukcija objavljena u monografiji,
crtež, kombinovana tehnika, iz perioda 1960-1977.

Osnivači škole — Toma Rosandić, Petar Dobrović, Mio Milunović, kojima su se ubrzo pridružili i drugi nastavnici kao sto su: Sreten Stojanović, lvan Tabaković, Jerolim Miše i Mihailo Tomić, sa dosta razloga verovali su u tu mogućnost. Jer, tridesetih godina nije se, kao što je to danas slučaj, na jednoj široj osnovi znalo i ozbiljno uzimalo u obzir ono sto su avangardni pokreti doneli posle kubizma i ekspresionizma. Postojao je i iz Pariza se kao preovlađujući širio rojam modernosti koji je podrazumevao postimpresionističku, fovističko-ekspresionističku i, dakako, kubističku, skalu plastičkih fenomena i švatanja smisla i značenja likovnog dela. Kod nas su se u to uplitale lokalne primese – sklonost ka nekom poetizovanom realizmu, građanski odnegovanom ukusu, ka lepoj vizuelnosti i zračenju pikturalne materije.

Ovakva švatanja modernosti uz neizbežni obol stepenu likovne svesti same beogradske kulturne sredine nužno su duh škole upućivali i ka izvesnom obliku tradicionalizma koji treba švatiti u onom lepšem smislu reči, što praktično znači – ne mehaničko preuzimanje gotovih plastičkih rešenja i repertoara formi koje su izgubile svoju vremensku aktuelnost, nego jedno suptilnije traganje za onim što iz tradicije još uvek može da plodotvorno zrači, bilo na planu opštih plastičkih pojava, bilo na terenu metodologije likovne edukacije.

Kako danas, pedeset godina od osnivanja škole, stoji stvar sa onim skupom bitnosti koji se može nazvati duhom škole i sa tim značajnim pitanjem savremenosti ili modernosti koji je od toga neodvojiv možda će bar unekoliko moći da odgovori upravo ova izložba. Povodom nje treba istaći da odbor za proslavu jubileja fakulteta po nekoj prirodi stvari nije mogao da izbegne da kao glavnu manifestaciju proslave organizuje izložbu radova nastavnika škole. Jer, ima li šta normalnije nego pružiti na uvid javnosti, kritici, stručnjacima ili prosto ljubiteljima umetnosti, a pre svega samim studentima škole kao i mladim ljudima koji imaju ambiciju da to uskoro postanu, radove onih čija je dužnost da delaju na uzdizanju i razvijanju najvišeg stepena likovnog obrazovanja u republici? Ali, kako je izložba nastavnika škole koja je pre jednu deceniju (1977.) obeležila četrdeset godina njenog postojanja prikazala radove svih onih koji su na njoj predavali i1i su se tog trenutka na njoj zatekli, u odboru je preovladalo mišljenje da bi za ovu priliku trebalo da izlažu samo oni koji čine aktivan nastavnički sastav škole. Naravno na istorijskom momentu zasnovana logika dosta ubedljivo kaže da je baš ovakav ”okrugao” datum – pedesetogodišnjica, pravi momenat da se načini retrospekcija dela svih onih koji su na ovoj školi predavali. Međutim ta ista logika neumitno navodi i na razmišljanje o dubljem istorijskom i teorijskom ispitivanju, pa i kritičkom preispitivanju pola veka života i rada, dometa i ograničenja škole, te tako nalaže da se organizuje jedna velika i koncepcijski ozbiljno zasnovana i dokumentovana izložba koja bi trebalo da obuhvati ne samo redove nastavnika već i studenata koji su kod ovih učili. Time bi se osvetlili mnogi odnosi u samoj nastavi ali i van nje, iskristalisala bi se slika o pedagoškim pogledima pojedinih profesora, i dominatne ideje koje su u ključnim momentima škole formirale klimu u njoj. Jedna takva, pre svega studiozna a potom i tehnički složena i obimna izložba zahteva čitav niz predhodno obavljenih istraživačkih poslova s obzirom na istorijsku materijalnu i arhivsku građu, sociološko-kulturološko ispitivanje opštih i posebnih uslova pod kojima se u pojedinim različitim vremenskim razdobijima odvijala likovna edukacija, otkrivanje efekata koje je ona imala na čitave generacije i posredno ili neposredno na aktuelna stanja naše svesti o likovnoj umetnosti. Kao prvi korak ka tome nesumnjivo bi bilo neophodno sačiniti istoriju škole i rad na tome je započet već sa prvim pripremama za ovaj jubilej. Po svoj prilici nećemo dugo čekati da se ona pojavi i da prilikom siedećeg jubileja škole ona postane polazište za jednu ovako zamišljenu izložbu. Dakle zbog pomenutih okolnosti – želje da se koncepcijski ne ponovi izložba iz 1977. kao i zbog toga što uslovi nisu ispunjeni za jednu veliku studioznu i kritičku izložbu istorije škole i svega što se oko nje splitalo, odbor je smatrao da i ovako zamišljena izložba može da dostojno reprezentuje školu, da škola nju duguje našoj sredini i da ciljevi po kojima je ona usmerena opravdavaju njeno održavanje.

Dragan Jovanović, reprodukcija objavljena u monografiji,
crtež, kombinovana tehnika, iz perioda 1984-1987.

Milutin Dragojlović, reprodukcija objavljena u monografiji,
Sedma sila, 1985, ulje na platnu, 105 h 165 cm

Osnovni njen cilj, napred već pomenut je dosta jednostavan. Naime, s obzirom na posao koji obavljaju i na položaj u društvu koji zauzimaju nastavnici ovakve ustanove dužni su da aktivnim izlaganjem učestvuju u našem likovnom životu. Budući da se oni stalno ”eksponiraju” kako bi potvrdili svoje pravo na mesto koje zauzimaju, normalno je da i škola kao ustanova jednom ovakvom prilikom njihova dela izloži kako bi se nedvosmisleno jasno, kroz čitave spletove mogućih komparacija, videle s jedne strane njihove umetničke poetike, a s druge njihovi stvaralački dometi. Do sada važećim merilima, koja nisu samo naša već se svuda u svetu praktikuju, jedini način da se stvori pretpostavkama o pedagoškim sposobnostima jednog umetnika jeste uvid u njegov stvaralački rad, u to u kojoj meri je on osvojio ono što se naziva individualan stvaralački izraz i ovo je prilika za takvu vrstu provera. Međutim pored tog osnovnog cilja izložbe zarad koga je njeno komponovanje usmereno ka tome da svaki učesnik pokaže ono što smatra da će najbolje predstaviti njegov rad zadnjih godina, ona bi eventualno mogla da ukaže na nešto u vezi sa duhom škole. Velika raznovrsnost umetničkih shvatanja, razuđenost bitnih plastičnih fenomena koji izlagače opsedaju, odjeci aktuelnih likovnih smerova kod pojedinih od njih, implicite govore o otvorenosti prema savremenosti, što ne može da ostane bez odraza na školu i nastavu, koja je ro jednodušnom mišljenju svih nastavnika takođe u dobroj meri zasnovana na principima otvorenosti prema inovacijama. Istorijom zadnjih decenija potvrđena je činjenica da škola kao celina ima sluha za aktuelne pojave sveta koje nađu odjek i u našoj sredini, time što je u redove mlađih saradnika umela da prima njehove predstavnike. To se dešavalo tokom šezdesetih godina u doba procvata beogradske apstraktne umetnosti, tako nešto se ponovilo sledeće decenije u vreme razvoja nove figuracije, a slična stvar se događa i u ovo vreme tzv. transavangardne umetnosti i “nove slike”. Ipak očito je da takva otvorenost ne podrazumeva potpuni paralelizam onoga što se kao nove umetničke pojave da registrovati u savremenom likovnom svetu i onoga što nastavnici FLU kao umetnici zastupaju svojim poetikama. Mnoge pojave koje čine srž konceptualne umetnosti ili ka njoj gravitiraju, minimalna umetnost, ambijentarna umetnost, umetnost oblikovanja predela, telesna umetnost, kao shvatanja nisu zastupljena čak ni u onoj meri u kojoj su našle mesto u našem tekućem likovnom životu. Razlog za tako nešto sigurno leži u duhu škole koji pre ispoljava izvesnu opreznost nego apriornu odbojnost prema nekim pojavama, vođen pre svega potrebom da se funkcionalno koncentriše na moderno shvaćenu fenomenalnu stvarnost i problematiku likovnog dela kao konkretne estetičke i plastičke datosti.

Da nije reč o sistematskom i na dogmatičnosti zasnovanom odbijanju novih pojava svedoče i činjenice da škola dopušta, čak preko pojedinih nastavnika ohrabruje raznovrsne eksperimente, bilo u pogledu materijala bilo u pogledu novih prostornih koncepata; da takvih primera ima u svim godinama školovanja; da mnogi studenti već pri kraju studija izlažu u određenim galerijama, kao što je recimo Galerija SKC, dela koja se uklapaju u njihovu programsku orijentaciju s obzirom na eksperimentalni ili avangardni karakter; da se predviđa uvođenje videa u izvesne oblike nastave itd. Kada je reč o ovoj otvorenosti prema savremenosti valja reći da duh škole ne možemo shvatiti kao nešto celovito u tom smislu da se može odrediti jednom formulacijom i sagledati kao nešto statično. O njemu se da pre razmišljati kao o manje više stalno promenljivoj strukturi posibiliteta koji se, zavisno od delovanja pojedinih profesora, usmeravaju ka nijansama u shvatanju modernosti i u procenjivanjima bitnosti koje izražavaju naše sopstveno vreme, uz stalno preispitivanje onoga sto su Hodler i Kandinski pođednako osećali kao večite vrednosti i obeležja likovnih umetnosti. Uzimajući ozbiljno u obzir da ova škola ne postoji u vakumu, da neumitno ostvaruje interakcije sa određenom kulturološkom sredinom i njenim stepenom svesti o plastičnim umetnostima, primajući iz nje zračenja ali šaljući u nju i svoja, možemo reći da duh škole pored specifičnog oblika otvorenosti prema novim idejama čini i elastičnost u modelovanju suštine nastave kao nečega što ima dublji značaj od formalnog plana i programa, kao i stalno prisutna svest o značaju likovnih fenomena koji su gradili i razvijali složena značenja kroz ovih, kako bi to Malro rekao, ”četrdeset hiljada godina moderne umetnosti”.

Zoran Pavlović
dekan FLU

Prekucan tekst i skeniran dokument u PDF formatu

Stevan Knežević, reprodukcija objavljena u monografiji,
Jokastina kočija, kombinovani materijali, detalj