Mileta Prodanović, AKADEMIJA – FAKULTET LIKOVNIH UMETNOSTI – institucija i ljudi,
kratak pregled, Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu 1937 – 2012,
Fakultet likovnih umetnosti, Službeni glasnik, Beograd, 2012.

Jedno istraživanje vršeno na Beogradskom univerzitetu – da ne bude zabune, onom „velikom”, kako ljudi sa Univerziteta umetnosti često nazivaju onaj drugi – pokazalo je da jedva deset procenata studenata zna imena i dela onih koji su bili profesori njihovih profesora. Na Univerzitetu umetnosti takva anketa nije vršena, ali odnekud se nadam da bi njeni rezultati bili ipak povoljniji. Možda zbog toga što je u vreme osnivanja pojedinih Akademija, kasnije, 1973. godine, preimenovanih u Fakultete, uveden običaj da su vodeći stvaraoci ove sredine – uz manje izuzetke kojih, naravno, ima –  istovremeno i pedagozi na najvišim umetničkim školama, a taj dobar običaj traje do danas. Sa druge strane, umetnost živi u neposrednom kontaktu sa okruženjem, publikom, društvom – pa su otud i dela i ličnosti pojedinih profesora – umetnika i šire poznata.

Reči kult  i kultura imaju zajednički latinski koren koji nas dovodi do značenja obrađivanja zemlje, poštovanja i pažnje – pa su otud i povremena osvrtanja na ne suviše dugu istoriju naših Akademija ne samo dobra prilika da se stekne uvid u promene kroz koje su one prolazile, njihovo mesto u društvu i njihova dostignuća, već i mnogo opštija i suštinskija potreba da se sagledaju dimenzije jednog trajanja i kontinuiteta, da se sagleda i pozicija ovog vremena u širokim okvirima, pa i da se, još preciznije, odredi pozicija pojedinaca u odnosu na tu tradiciju. Kada je u pitanju Fakultet likovnih umetnosti takve prilike su iskorišćene kada je slavljena njegova četrdeseta godišnjica, 1977. godine, kada je u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić” održana izložba istorijskog karaktera, izložba svih profesora koji su na Akademiji radili od njenog osnivanja, i potom, deset godina kasnije, prilikom pola veka od osnivanja, kada je na istom mestu održana izložba tada zaposlenih nastavnika i saradnika Fakulteta. Obe ove izložbe pratili su obimni katalozi koji sasvim neposredno daju uvid u ono najosnovnije – u pojedinčne kvalitete umetnika koji su na Akademiji, odnosno Fakultetu, predavali i predaju, ali isto tako, ti katalozi sadrže i dragocene uvodne tekstove tadašnjih dekana, Radenka Miševića, odnodno Zorana Pavlovića, koji, svaki na svoj način, daju pregledan i sažet istorijat same škole, ali i naznačuju atmosferu u kojoj je ona osnovana i kasnije delovala. U godini kada je Fakultet likovnih umetnosti slavio pedesetu godišnjicu slavljena je i godina jubileja celog Univerziteta umetnosti – tekst u nevelikoj monografiji koja je tim povodom izašla napisao je tadašnji rektor, profesor Vojin Stojić, i taj je temeljito izrađen tekst takođe nezaobilazan izvor podataka za istoriju Fakulteta.

Petar Dobrović, Autoportret, 1932, ulje na platnu, 45 h 39 cm
(vlasništvo Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu)

Jasno je da Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu ne spada u škole sa suviše dugom tradicijom, baš kao ni ostale slične škole najvišeg ranga u na prostotima nekadašne Jugoslavije. U sredinama u kojima su istorijske okolnosti išle na ruku razvoju umetnosti Akademije imaju znatno duže neprekinuto trajanje – one u Italiji, na primer, osnivala su u XVI veku imena kao što su braća Karači (u Bolonji) ili Vazari i Broncino (u Firenci), iza pariske su više od tri veka, iza madridske i londonske više od dva. Čin osnivanja beogradske Akademije ne znači, međutim, početak profesionalne pedagogije likovnih umetnosti u našoj sredini. Naprotiv, obzirom na okolnosti ubrzane, mada nipošto pravolinijske i neometane modernizacije srpskog društva u drugoj polovini XIX veka, ta predistorija mora se takođe uzeti u obzir – osnivači Akademije likovnih umetnosti, Toma Rosandić, Petar Dobrović i Milo Milunović nisu, dakle, delovali u okolnostima u kojima nije bilo nikakvih iskustava i napora te vrste, u oblasti u kojoj nije bilo i vrednih dostignuća.

Pokušaji da se umetničko školovanje profesionalizuje i sistematizuje, da bi bili uspešni, zahtevaju i određeni društveni okvir. Teško da je on postojao kada je 1845. godine zabeležen prvi pokušaj, predlog Dimitrija Avramovića da se zasnuje „živopisno učilište”. Ni kasnije se on nije bitnije izmenio – zato su mnoge privatne škole koje su kasnije osnivane imale obično relativno kratko trajanje. Prvi uspeo pokušaj učinio je slikar Steva Todorović koji je, kao i Dimitrije Avramović i mnogi drugi pre njega, u Beograd došao iz Vojvodine, nakon završenih studija na bečkoj Akademiji. Ali ni taj prvi pokušaj koji je zaživeo nije doneo kontinuitet – škola, smeštena kod Saborne crkve, u kojoj se pored umetničkih disciplina učilo i telesno vežbanje i mačevanje, delovala je svega šest godina, do 1863. godine. Bezuspešan je bio i apel još jednog čuvenog slikara tog doba, takođe Srbina iz „preka”, Đorđa Krstića. On je 1881. godine Narodnoj skupštini podneo predlog za osnivanje umetničke škole – ali on nije naišao na razumevanje. Daroviti slikari su u to vreme, sa oskudnom državnom stipendijom ili bez nje, slikarstvo studirali u Beču, Minhenu ili na nekoj od drugih tadašnjih akademija Evrope.

Sredinom poslednje decenije prošlog veka u Beogradu je otvorena „Srpska crtačka i slikarska škola”. Osnovao ju je Slovak, Kiril Kutlik. To je bila prva slikarska škola sa fiksiranim programom – u drugoj godini studenti su radili po gipsanim modelima, a tek na trećoj po živim modelima. Dve godine nakon osnivanja, 1897. škola je proširena, uvedeno je odvojeno odelenje za žene, uvedeni su i novi predmeti kao što je nacrtna geometrija, perspektiva, anatomija i istorija umetnosti. Među predavačima bio je i Mihajlo Valtrović, a među studentima gotovo svi oni čija dela čine okosnicu ranih perioda moderne srpske umetnosti – vredi pomenuti imena Koste Miličevića, Milana Milovanovića, Nadežde Petrović, Bore Stevanovića ili Ljube Ivanovića.

Nakon Kutlikove smrti školu preuzimaju Rista i Beta Vukanović – škola počinje da prima dotacije ministarstava prosvete i poljoprivrede, a u večernjim časovima na školi se podučavaju crtanju i umetničke zanatlije. Škola je trajala sve do 1939. godine  i prolazila je kroz nekoliko reorganizacija – prva je bila već 1904. godine kada njen direktor postaje vajar Đoka Jovanović, a njegovi pomoćnici Rista Vukanović i Marko Murat. Naravno, postojao je i prekid u njenom radu tokom prvog svetskog rata. Drugom reorganizacijom – 1921. godine – škola postaje državna, a na njoj predaju i mnoga ugledna imena različitih struka, počevši od filozofa Brane Petronijevića, preko istoričara umetnosti Milana Kašanina i Vlade Petkovića pa do anatoma Dr. Vojislava Zarića. Iako je osnivanje Akademije bilo jasan rez – ipak se može reći da je dugogodišnje postojanje ove škole u Beogradu na neki način ostvarilo prostor za novu visoku školu, obezbedilo kakav-takav kontinuitet i tradiciju.

Uredbom Ministarstva prosvete o osnivanju viših i nižih Umetničkih škola od 31. marta 1937. godine počela je sa radom Akademija likovnih umetnosti – njeni osnivači bili su ugledni beogradski umetnici Petar Dobrović, Milo Milunović i Toma Rosandić, da bi im se vrlo brzo pridružili podjednako afirmisani stvaraoci, Sreten Stojanović i Jerolim Miše. Prvi, dakle, nastavnički savet imao je pet članova, a na prvu godinu je upisano 23 studenta. U prvom periodu, kada je uz Akademiju radila i škola za primenjenu umetnost, nastavnik je bio i Ivan Tabaković.

Ljubomir Ivanović, Ulica Muftar u Parizu, 1928, olovka na papiru,
32 h 24 cm
(vlasništvo Narodnog muzeja u Beogradu)

Toma Rosandić, Autoportret, 1930, bronza, 65 h 70 h 40 cm
(vlasništvo Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu)

Među malobrojnim sačuvanim dokumentima iz vremena osnivanja Akademije su, pored ukaza Ministarstva, i spiskovi studenata prvih generacija, kao i izveštaj rektora Tome Rosandića ministru, datiran 18. jula 1940. koji pokriva period od osnivanja škole do završetka njene treće godine. Sačuvan je, takođe, i opsežan pravilnik polaganja prijemnih ispita, kao i prvi nastavni plan i program. Iz svih ovih dokumenata, može se, bez mnogo napora, rekonstruisati atmosfera u kojoj nastaje i deluje Državna akademija likovnih umetnosti u kratkom periodu do početka drugog svetskog rata.

Rektor Toma Rosandić, u izveštaju, uz kratak osvrt na samo osnivanje, skreće pažnju i na teškoće u kojima je delovala škola – vlasti su zahtevale brzinu, a osnovnog materijala i pribora naprosto nije bilo. Nije bilo čak ni prostorije u kojoj se mogao održati prijemni ispit. Prvi prijemni ispit održan je u, kako Rosandić kaže, „stešnjenim” prostorijama bivše subvencionirane Umetničke škole u Kralja Petra ulici broj 4. Pojavili su se i problemi sa nacrtom budžeta koji je vraćan na doradu. Školska godina počela je sa tri meseca zakašnjenja, i završilo ju je, sa uspehom, 23. polaznika. Problemi sa inventarom rešeni su kada je ukinuta pomenuta Umetnička škola i ceo matreijal prešao na novu Akademiju – ali to nije rešilo probleme sa iznajmljivanjem zgrade. Takođe se, od samog početka mislilo i na podizanje zgrade posebno projektovane za Akademiju – njena lokacija pronađena je na Senjaku, ispod tadašnje internatske Gimnazije Kralja Aleksandra, ali do izvođenja zgrade za koju je urađen (do danas sačuvani) projekat – nije došlo. Rosandićevu težnju da se do nove zgrade dođe, ali i ton samog izveštaja najbolje osvetljava ovaj odlomak: Siguran sam da bi se u svemu došlo do onog najizražajnijeg, kada bi se ta nastava, to planiranje mladih duša, obavljalo u prostorima punim atmosfere o velikim momentima naše i strane umetnosti, koji bi duh govorio šta treba da se radi i kojim putem da ide, da se uzmogne da sebe, kroz svoje, dići do najvećeg. Ovome treba težiti! Treba da se u ovim prostorijama unese sve što je naš narodni duh, koji će dizati snagu svesti do koje obdareni dolaze kada žive u ambijentu punom svoje sopstvene gordosti, na koju će se oslanjati za svoje lične poduhvate, da ih dadu sa radosti i zanosom iz ovakvog svog sazdanog duha, duhu svoga naroda.

Rosandić obaveštava ministra i o upotpunjavanju profesorskog kadra – prijemom Ljube Ivanovića i Mihajla Petrova stvaraju se uslovi za formiranje grafičkog odseka, a za profesora akvarela postavljen je Nedeljko Gvozdenović.

Među studentima prvih godina bilo je ljudi koji su u Beograd došli sa raznih strana tadašnje zemlje, iz Dravske, Zetske i Vardarske banovine, ali i ljudi koji su rođeni u drugim zemljama, bilo je državljana Italije (mahom iz Istre), Rusa emigranata, od kojih je jedna studentkinja rođena u Finskoj, jedan Srbin iz Budimpešte i jedan Bugarin. Od onih koji su ostavili vidnog traga u našoj umetnosti, vredi pomenuti Đorđa Bošana, Jožefa Ača i Božu Ilića.

Sve ono o čemu se rektor nadao u opširnom izveštaju ministru nije se ostvarilo – nastupio je rat. Tokom okupacije škola je tavorila, zgrada je bila rekvirirana od strane Nemaca. Nastava je, sa prekidima, održavana u nekoliko prostorija na Kolarčevoj zadužbini i u delovima Muzeja kneza Pavla (Stari dvor u Ulici Kralja Milana). Svaki šesti student izgubio je život u borbama ili u logorima, a tokom rata umro je i osnivač Akademije  Petar Dobrović.

Sreten Stojanović, prvi rektor Univerziteta umetnosti u kratkoj belešci – istorijatu Akademije pisanoj najverovatnije sredinom pedesetih godina, navodi da je nastava u prvim posleratnim godinama bila ugrožena ne samo smrću dvojice predratnih nastavnika, odlaskom pojedinih profesora u druge sredine, već i osnivanjem majstorskih radionica koje su dobila da vode dvojica osnivača i u međuvremenu za profesora primljeni slikar Đorđe Andrejević – Kun. Tada je postavljeno šest asistenata – to su bili Đorđe Bošan, Zoran Petrović, Miloš Bajić, Boško Karanović, Jovan Kratohfil i Mirjana Mihać. Nešto ranije, kao profesori počinju da rade Ljubica Sokić, Marko Čelebonović i Đurđe Teodorović. U jednom zaista kratkom periodu profesor na Akademiji, neposredno posle rata, bio je i Petar Lubarda. Od 1947. godine istoriju umetnosti predaje Momčilo Stevanović, a u to vreme studenti slušaju i program iz književnosti koju predaje cenjeni profesor Raško Dimitrijević. Zajedno sa onima koji su na Akademiji radili i pre rata, a i nakon brzog povratka Milunovića, Andrejevića i Rosandića u nastavu oformljeno je za dugo godina jezgro profesorskog kolegijuma.

Jovan Kratohvil, Kompozicija 1/69 (“Oblik proizašao iz lopte”),
1969, prokron, mesing i bakar, vareno, 35 h 30 cm

Mihailo S. Petrov, Autoportret sa lulom, 1924, linorez, 24 h 22 cm
(vlasništvo Narodnog muzeja u Beogradu)

Nastava u tim posleratnim godinama ima dvojako usmerenje – postoji, sve do 1951. godine, nastavnički i umetnički deo. Akademija dobija novi nastavni plan i, kako veli profesor Mihajlo Petrov u jednom referatu iz 1948. godine – njegov „operativni izraz” – nastavni program. U analizi školske izložbe, pri kraju istog referata, sasvim u duhu vremena, profesor Petrov ostavlja prostora i za neku vrstu samokritike: negativne pojave prepoznate su u radovima studenata koji su lično neozbiljno a društveno neodgovorno shvatili svoj položaj učenika. Dakle, u onima koji su pre stvarne zrelosti požurili da se prikažu zrelima, i koji su takvim svojim delovanjem učinili da jedna školska izložba dobije iskrivljeni lik, da se ispolji u nedovoljno školskom vidu.

Ove reči izgovorene u vremenu sveopšte normiranosti umetnosti (i to od strane umetnika čije rane stvaralačke faze predstavljaju nezamenjiv doprinos srpskoj međuratnoj avangardi) nas dovode i do središnjeg pitanja jedne visokoškolske umetničke ustanove – pitanja okvira nastave i zastupljenih poetika, kako kod predavača, tako i kod studenata. Već je primećeno da je ta opreznost prema radikalnim iskoracima svetske umetnosti bila prisutna od samog osnivanja – kroz delo sve trojice osnivača Akademije prelamala su se iskustva svetske umetnosti velikih centara, ali na jedan specifičan, uzdržan način. Ali takav je bio, i uglavnom ostao, stav cele naše sredine – umerena modernost bila je i projekcija šire sredine. Ta i takva lična uverenja prvih i nekih kasnijih nastavnika nisu, međutim, uvek bila ograničavajući faktor kada je bila u pitanju pedagogija – pored stalnih pokušaja da se odredi srednja linija između tradicionalnog shvatanja školskog rada i potpune otvorenosti prema novim iskustvima, studenti su, u skladu sa svojim naporima, shvatanjima i intencijama uvek mogli da pronađu dovoljno prostora za sebe i svoje inovacije. Bez obzira na nazore profesora svršeni studenti Akademije bili su ti koji su u našu sredinu ugrađivali iskustva apstraktne umetnosti, enformela, kasnije i radikalnijih zahvata koji se obično prepoznaju pod okvirnim nazivom post-objektne, nepredmetne umetnosti.

Godine posle rata su bez sumnje period uvećavanja i stabilizovanja Akademije. U društvenom okviru u kojem se legislativa periodično menjala škola se formalno prilagođavala zahtevima „šire društvene zajednice” ili, kako se to ponekad govorilo „zakonodavca” – sprovedena je i potom napuštena ideja o trostepenoj nastavi, promenjeno je, u skladu sa novim zakonima, i ime Akademije – koja je 1973. godine postala Fakultet likovnih umetnosti. U tom novom ustrojstvu škola je dobila pravo i da dodeljuje titule doktora nauka, što je od velike važnosti za obnovu kadra na teorijskoj katedri.

Biblioteka, jedan od svakako najvažnijih segmenata škole možda je mesto gde se najbolje mogu pratiti mene u društvu – u periodima srećne epohe dužničkog socijalizma njeni fondovi popunjavani su ne samo kapitalnim domaćim i stranim izdanjima neophodnim u nastavi, već i brojnim umetničkim časopisima. U periodima oskudice – kakvo je na primer ovo vreme „tranzicije” i minulog „rata u okruženju” – nisu postojale sistematske akvizicije najnovije literature, ni domaće, a kamoli strane.

To je i vreme u kojem se postepeno stvaraju i umetničke zbirke škole – u nekim periodima otkupljivani su radovi najboljih studenata (za šta danas nažalost nema mogućnosti), a isto tako i poklonima redovnih profesora stvarana je reprezentativna kolekcija. Druga, mnogo potpunija i sistematski stvarana zbirka jeste zbirka pri grafičkom odseku – nju je začeo, postavio i dugo godina održavao u besprekornom redu profesor Boško Karanović. Ona nastaje obaveznim zadržavanjem dva primerka iz tiraža grafika koje se izvedu u školi, i delovi te zbirke su u nekoliko navrata prikazani javnosti.

U posleratnom periodu uspostavljeni su i periodično održavani kontakti sa visokim školama umetnosti u inostranstvu – pre svih sa onima u Edinburgu, Budimpešti i Olbeniju u Sjedinjenim američkim državama. Poslednjih godina  uspostavljeni su kontakti sa visokoškolskim umetničkim ustanovama u Grčkoj i Francuskoj, ne samo sa pariskom, već i sa srodnim školama u Nansiju i Sent-Etjenu. Takođe su obnovljeni i kontakti sa školama u Americi – potpisan je protokol sa Univerzitetom u Klier Lejku, u Teksasu, a grafički odsek ima dobru saradnju sa centrom za grafiku u mestu Troa Rivijer u Kvebeku, Kanada. Veliki broj studenata iz Austrije, Belgije, Velike Britanije, pa čak i Indije – najčešće u programu državnih obrazovnih razmena – provodi deo školovanja ili pak dobija zvanje magistra na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Ta praksa, prisutna sve vreme postojanja Akademije obnovljena je poslednjih godina sa uključivanjem škole u projekat Evropske mobilnosti studenata. Gotovo uvek u klasama Fakulteta likovnih umetnosti ima stranih studenata koji uglavnom dolaze na semestar razmene. U tome se naročito ističe vajarski odsek čiji je kvalitet prepoznat u Evropi, a naročito u Francuskoj.

U drugoj polovini osamdesetih godina prošlog veka u penziju postepeno odlazi generacija profesora koji su kao prvi posleratni završeni studenti otpočeli univerzitetsku karijeru. Pored već pomenutih asistenata prve generacije bili su tu i profesori Stojan Ćelić, Mladen Srbinović, Radenko Mišević, Aleksandar Luković i Božidar Prodanović sa slikarskog odseka, Nikola Janković, Vojin Stojić i Miodrag Popović sa vajarskog odseka i Boško Karanović sa grafičkog.

Boško Karanović, Pijaca u Budvi, 1950, grafika,
kombinovana tehnika u boji, 39,5 h 50 cm
(vlasništvo Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu)

Vojin Stojić, Arabeska, 1960, vareni mesing, 41 h 80 h 24 cm
(vlasništvo Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu)

Dragan Lubarda, Crtež (Čovek šteker), 1960,
presovani ugljen na papiru, 42 h 30 cm

Težište škole preuzima generacija njihovih asistenata, umetnici koji su na scenu stupili tokom šezdesetih godina i doneli sa sobom iskustva promenjene umetničke. Fakultet, barem što se tiče nastavnog kadra, u izvesnoj meri menja lik, ali zadržava nivo. Posebna pažnja obraća se nastavi crteža kao zajedničkom osnovu za sva tri odseka – na tom planu naročito je dragocena nastava koju na drugoj godini u dugom periodu vodi profesor Dragan Lubarda, a nešto kasnije, jednim delom preuzima i profesor Dragan Jovanović. Jedan od plodova ove nastave je i tradicionalna studentska izložba crteža u Galeriji Doma omladine koja je za mnoge studente prvi susret sa profesionalnom galerijskom ustanovom. Nastavu zidnog slikarstva preuzima profesor Branko Miljuš – sa njim ovaj predmet dobija novi značaj, i u daleko pogodnijem radnom ambijentu dostiže vredne rezultate. Sve više završenih studenata odlučuje se za specijalizaciju u domenu mozaika. Sa predmeta slikarske tehnologije (kojeg nastavlja da vodi profesor Ivanka Živković) u nastavu slikarstva prelazi profesor Turinski, a sa teorijske katedre profesor Zoran Pavlović. Uz Branka Protića, trećeg značajnog predstavnika enformela na Fakultetu, oni su u velikoj meri proširili krug mogućeg izbora studenata, opredeljenja za klase koje imaju jasno profilisanu atmosferu, izgrađuju na neki način poseban, specifičan duh. Klase završnih godina na slikarskom odseku u to vreme vode, na kratko, Čedomir Krstić, zatim, profesori Vojislav Todorić, Momčilo Antonović i Slavoljub Čvorović. Veoma različiti pristupi figuraciji zastupljeni u poetikama današnjih profesora na Fakultetu, kao ni kada je u pitanju apstrakcija, ne znače, međutim, automatsko preslikavanje tog i takvog duha u klase – naprotiv. Temeljitošću pedagoškog pristupa i divergencijom poetičkih modela kod studenata i postdiplomaca izdvaja se klasa profesora Milice Stevanović, dok je po usredsređenosti na beskrajno podsticajno polje figure i u današnjem ubrzanom svetu zapostavljene vrednosti klasičnog slikarstva, slikarstva kao osobene posvećenosti karakteristična klasa profesora Radomira Reljića.

Posebnu vrstu otvorene i prisne pedagogije u nastavu je unosio rano preminuli profesor  Stevan Knežević, dok su otvorenost za nova iskustva u proširenom polju likovnih umetnosti, iskustva koja ne zanemaruju i tradicionalne vrednosti slikarstva kao discipline, svojstva klase i pedagoškog pristupa profesora Čedomira Vasića.

Vajarski odsek u to vreme širi opseg predmeta – paralelno sa radom u klasama neguje se skulptura u kamenu, u drvetu i metalu, što u velikoj meri olakšava neposredni rad u klasi i studentima pomaže da pronađu pravi materijal, pravu prirodu svog temperamenta i talenta. Milija Glišić, Slavoljub Radojčić i Nikola Vukosavljević profesori su koji su do nedavno vodili završne godine, dok je pored posebnih predmeta skulpture u materijalima (koje vode profesori i niz stručnih saradnika), posebna pažnja posvećena crtežu koji se ranije nije negovao u tom obimu na vajarskom odseku.

Uz profesora Pejovića i nezamenjivog saradnika u nastavi, Milorada Jankovića – Docu, okosnicu nastave na grafičkom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu tih godina čine profesori Miodrag Rogić, Marko Krsmanović i Emir Dragulj. Njihove samosvojne, međusobno različite poetike, sklonost ka eksperimentu sa jedne i novo čitanje tradicije sa druge strane, postavljaju izuzetno širok poetički okvir na grafičkom odseku. Nešto kasnije, u nastavu se uključuju i profesori Biljana Vuković, Mile Grozdanić i Velizar Krstić.

Još širi opseg poetika na Fakultet likovnih umetnosti doneli su i mlađi saradnici (Marija Dragojlović, Radoš Jevtić, Gordan Nikolić i Slobodan Roksandić na slikarskom odseku, Mrđan Bajić i Veljko Lalić na vajarskom i mnogi drugi današnji profesori) koji su se u nastavu uključivali nakon 1980. godine. U narednoj deceniji, obeleženoj ratovima, inflacijom i otporom šrema tadašnjem režimu, u čemu je nastavno osoblje bilo u velikoj meri jedinstveno sa studentima, naročito u vreme velikih protesta 1996/97. godine, poetički okvir se i dalje širi ulaskom u nastavu slikarki Jasmine Kalić, Vesne Knežević i Dragane Stanaćev. Nosioci jene struje obnove enformela i gestuelne apstrakcije su tada primljeni asistenti, danas nastavnici, Branko Raković i Zoran Dimovski. Može se slobodno reći da su među zaposlenim pedagozima, a što je još važnije i među studentima završnih godina i postdiplomcima danas zastupljene gotovo sve poetike koje postoje na aktuelnoj likovnoj sceni – od onih koje uzimaju u obzir iskustva tradicije, pa do onih sasvim radikalnih jezičkih istraživanja likovne umetnosti. Tih, osamdesetih godina razrešena je još jedna dilema – stari programi su pokušavali da suzbiju pojavu ranog izlaganja studenata, na ovaj ili onaj način postojala je zabrana učestvovanja u spoljnom, „velikom” likovnom životu za vreme trajanja studija.

Stevan Knežević, Snovi, 1971, gvaš na pairu, 74 h 57 cm
(vlasništvo Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu)

Zora Petrović, Žženski akt stojeći, 1929, ulje na platnu 148 x 98 cm 
(vlasništvo Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu)

Te odredbe u velikoj meri pregazilo je vreme i demantovala praksa – studenti završnih godina Fakulteta likovnih umetnosti danas u velikoj meri participiraju ne samo na izložbama mladih, već i na salonima i bijenalima, često su nosioci novih pojava i dobitnici uglednih nacionalnih pa i međunarodnih nagrada.

Pored osnovnog rada u klasama – ateljeima širini i temeljitosti raspona nastave u velikoj meri doprinose i znanja koja studenti dobijaju na teorijskoj katedri. Od trenutka kada je ukinut nastavnički odsek svi studenti prolaze kroz trostepenu liniju predmeta psihologija – pedagogija – metodika nastave likovnog obrazovanja. Za njihov neposredan rad, međutim, mnogo veći doprinos daje nastava istorije umetnosti koja je na završnoj godini krunisana predmetom „Likovne poetike XX veka” kojeg je sa uspehom postavio profesor Ljubomir Gligorijević. Tokom dve godine studija, posebna pažnja usmerena i na nacionalnu istoriju umetnosti – predmet koji je zasnovala profesorka Ivana Simeonović – Ćelić. Nastavljena je i praksa da fundamentalne umetničko-teorijske predmete, kao što su plastična anatomija i tehnologija vode likovni umetnici koji su se specijalizovali i za te oblasti. Danas su to Milutin Dragojlović, odnosno Vladeta Živković koji u iskustva svojih prethodnika ugrađuju najnovija iskustva i fokus nastave pomeraju u skladu sa potrebama savremene umetnosti.

Prva decenija novog milenijuma donela je velike organizacione promene u strukturi, ali i u karakteru nastave na Fakultetu likovnih umetnosti. U skladu sa reformom visokog obrazovanja u Srbiji, koje je za cilj imalo usklađivanje sa evropskim sistemom obrazovanja, nekada jedinstvene petogodišnje studije transformisane su u tri godine osnovnih nakon kojih slede dve godine master studija. Umesto nekadašnjih magistarskih postdiplomskih studija uveden je, prvi put, doktorat u oblasti umetnosti. Doktorske studije traju tri godine i obujvataju kompleksnu nastavu i zahtevan završni rad, kako umetnički, tako i teorijski. Time je ukupan opseg studija na Fakultetu likovnih umetnosti sa nekadašnjih sedam godina proširen na osam. Uz strukturnu reformu izvedena je i inovacija programa, pa takosada studenti imaju mogućnost da velikim delom, putem izbornih predmeta, sâmi uobličuju i dodatno profilišu svoje studije.

Na slikarskom odseku u nastavu se uključuju umetnici koji su se na srpskoj likovnoj sceni javili tokom poslednje decenije dvadesetog veka ili kasnije: to su Simonida Rajčević, Milivoj Pavlović i Biljana Đurđević. Predmet zidnog slikarstva u ovom času vode dva mlada nastavnika, Zoran Graovac i Snežana Jovčić – Olđa. Na vajarskom odseku to su Zdravko Joksimović, Dušan Petrović, Gabrijel Glid i Dragana Ilić, a zatim i umetnici koji su pažnju likovne javnosti skrenuli u prvoj deceniji ovog stoleća – Olivera Parlić i Radoš Antonijević. Zaokruženo je uobličavanje nastave novih medija koju vode profesori Dejan Grba i Zoran Todorović, umetnici srednje generacije sa zavidnom međunarodnom reputacijom.

I grafički odsek doživeo je kadrovsku obnovu: profesori kakvi su bili Miodrag Rogić, rano preminuli Marko Krsmanović, Emir Dragulj, Mile Grozdanić ili posvećenik grafike Milorad Janković Doca dobili su u novoj generaciji, dostojne naslednike u ličnostima Žarka Smiljanića, Katarine Zarić, Miodraga Mlađovića i Dragana Momirova i u još mlađim nastavnicima, Vladimiru Veljaševiću, Aleksandru Mladenoviću i Adamu Pantiću.

Osnovno ustrojstvo nastave koje počiva na individualnom radu studenata sa profesorima i asistentima nije izmenjeno ni u novoj koncepciji škole – ono se pokazalo kao dobar i fleksibilan model. I dalje je tokom prve dve godine studija sva pažnja usredsređena je na crtež kao osnovu za sve druge umetničke oblasti i discipline – na trećoj, sada završnoj godini osnovnih studija, kao i na master studijama, student je u poziciji da bira klasu, odnosno profesora sa kojim će raditi. Raspon pedagogija, dominantnih atmosfera u klasama je širok i sve intencije mladih ljudi koji stupaju na umetničku scenu mogu biti zadovoljene. Za sve klase zajedničko je da podržavaju istraživanja mladih ljudi i pretvaraju ih u profesionalce u jednoj danas tako poetički razuđenoj oblasti kakva je likovna umetnost u svim njenim vidovima.

I na teorijskoj katedri su se, u najnovijem periodu, pojavili novi, mladi stručnjaci. U grupi predmeta koja studente osposobljava za rad u oblasti likovne pedagogije danas predaju Bojana Škorc, Aleksandra Joksimović i Sanja Filipović, a na istoriji umetnosti, predmetu koji je od osnivanja Akademije imao ključnu ulogu pojavili su se Nikola Šuica i Jelena Todorović, čija su imena u velikoj meri prepoznata u stručnoj javnosti. Na predmetu Filozofija umetnosti, kojeg je postavio profesor Milan Damjanović, a dugo godina predavao Dušan Pajin, danas se nalazi Saša Radojčić koji podjednako zapažen u teorijskom i književnom radu.

Zgrada Slikarskog odseka FLU, Bulevar Vojvode Putnika

Fakultet likovnih umetnosti, Rajićeva 10

Danas se nastava na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu odvija u pet zgrada na tri različite lokacije u Beogradu – svaka od tih zgrada ima posebnu priču i, moglo bi se čak reći – istoriju.

Središnja zgrada nalazi se u Knez-Mihajlovoj ulici, sa ulazima u Rajićevoj i Pariskoj, u njoj je smešten dekanat, administracija i biblioteka, kao i kabineti i učionice za teorijsku nastavu i pojedine klase slikarskog odseka. U toj zgradi danas se nalaze još i Galerija Fakulteta likovnih umetnosti i Institut za grafiku i vizuelna istraživanja „Akademija“. I Galerija i institut predstavljaju kopču škole sa širom javnošću – u Galeriji se, pored drugih izložbi, održavaju završne izložbe studenata doktorskih umetničkih studija koje su, kao u ranijem periodu magistarske izložbe, često njihov prvi ozbiljan kontakt sa stručnom i drugom publikom. Isto tako institut, u čijem sastavu je još jedna kamerna galerija, je mesto na kojem se pružaju usluge grafičarima koji nisu nužno sa škole – to je dakle radionica kakva postoji u gotovo svim velikim svetskim centrima.

Sama zgrada sagrađena je 1889. godine po projektu arhitekte Konstantina A. Jovanovića, sina prvog srpskog fotografa i čuvenog litografa Anastasa Jovanovića, kao privatna kuća advokata Marka Stojanovića. To reprezentativno zdanje u stilu neorenesanse, sa balkonima od fer-foržea i kupolama nad glavnom fasadom prema Knez-Mihailovoj, predstavlja zaista dostojan okvir za jednu instituciju kakava je Fakultet likovnih umetnosti.

Nakon drugog svetskog rata podignute su na tri različita mesta u Topčideru, po gotovo identičnim arhitektonskim projektima, zgrade za majstorske radionice profesora – Mila Milunovića, Tome Rosandića i Đorđa Andrejevića-Kuna. Ubrzo nakon podizanja – u periodu između 1952. i 1956. godine – one su ušle u sastav Akademije. U nepromenjenom obliku, onakva kakva je podignuta, u ovom trenutku postoji samo zgrada majstorske radionice Mila Milunovića u nekadašnjoj Puškinovoj, a današnjoj ulici koja nosi ime po profesoru Akademije Milunoviću. Majstorska radionica Tome Rosandića – vajarski odsek na Bulevaru Vojvode Putnika – jedva da je zadržala nešto od prvobitnih oblika: rekonstruisana i dograđivana u dva maha, drugi put krajem osamdesetih, ona danas predstavlja najprostraniji i profesionalno najpogodniji prostor za studente vajarskog odseka, sa radionicama za skulpturu u kamenu, metalu i drvetu, sa nedavno otvorenom livnicom – Centrom za umetničko livenje – koja će davati usluge i umetnicima van Fakulteta.

Treća zgrada, podignuta tada kao majstorska radionice Đorđa Andrejevića-Kuna u Konavljanskoj ulici danas ne postoji. Bizaran sklop istorijskih okolnosti učinio je da se prostor koji je ona zauzimala pretvori u travnjak za tačno dva dana – bilo je to početkom drugog semestra 1980. godine, kada je u sklopu temeljitih priprema za sahranu predsednika SFRJ, Josipa Broza – Tita, inače dugogodišnjeg prvog suseda Akademije, srušena rudarskim minama da bi očekivana pogrebna povorka imala prijatniji vidik. U oronuloj zgradi na Topčiderskom vencu broj 8, nekadašnjem delu Saobraćajnog fakulteta, nađen je privremeni smeštaj i u tim uslovima je Fakultet radio skoro deset godina, koliko je trajala ogorčena bitka za dobijanje adekvatne zgrade koja bi služila kao zamena za srušenu. Pred kraj školske 1990-91. Fakultetu je predato novo zdanje, po prvi put projektovano namenski za Fakultet likovnih umetnosti, u blizini već postojeće zgrade vajarskog odseka.

Konačno, i grafički odsek Fakulteta likovnih umetnosti je, nakon rušenja stare zgrade u centru grada, na Topličinom vencu, krajem šezdesetih godina, dobio novu zgradu u ulici Mila Milunovića. Projekat tipske školske zgrade u izvesnoj meri je prilagođen potrebama nastave grafike, pa se i za ovu zgradu može reći da zadovoljava potrebe Fakulteta.

Osnovana pre tri četvrtine stoleća Akademija likovnih umetnosti prolazila je kroz različite periode rada, kroz različite društvene okolnosti, pa i kroz različite dominantne atmosfere u polju umetnosti. U svim tim promenama ona je uspevala da održi duh i atmosferu otvorenosti, da gotovo u svim trenucima bude usklađena sa zahtevima vremena. Danas, u drugoj deceniji trećeg milenijuma Fakultet likovnih umetnosti, kao najstarija ustanova te vrste u zemlji, nalazi se pred novim izazovima koje nameće vreme. Postepeno otvaranje prema novim tehnologijama, prema umetnosti koja u velikoj meri podrazumeva i nova sredstva i novi jezik već je primetno, ali nema sumnje da to neće podrazumevati i olako napuštanje svega onoga što bi neko mogao nazvati i tradicionalnim. Takva, polivalentna i otvorena, sposobna da odgovori na široko postavljene zahteve ona traje i u ovom vremenu obeleženom oskudicama raznih vrsta, odupire se sveopštem propadanju vidljivom u umetnosti čak i više no u drugim segmentima društva.

Prekucan tekst u PDF formatu

Galerija Fakulteta likovnih umetnosti, Knez Mihailova 53