Кабинет чуда ≤ Авангарда

Ауторка текста: Адријана Турајлић, мастер историје уметности

Кабинет чуда и авангарда су две појаве настале у распону од неколико векова, са различитим циљевима, али са сличним идејама. Иако је међу њима много лакше наћи разлике него сличности, оно што их повезује јесте истоветан начин мишљења њихових твораца и пропагатора, што се односи на различите сфере, које су раздвојене дубоким временским јазом.

Кабинет чуда (Wunderkammer) развио се у доба ренесансе у Европи. Обично су ови кабинети настајали у научне сврхе или су предмете сакупљали племићи, чисто из забаве. Прекоморска (географска) открића света (Америке), током 15. и 16. века, представљала су један од начина „доласка“ необичних ствари и предмета у Европу, који су најчешће “завршавали“ у Кабинетима чуда. Кабинет чуда или Кабинет реткости је за људе тога доба постао ризница, нешто префињено и драгоцено, чиме би се њихови власници хвалили и поносили. Богати владари стварали су Кабинет чуда (куриозитета) као свој лични приватни универзум/свет. Стога Кабинет реткости одражава личност свога творца/власника.
 Предмети у овим збиркама, били су толико разноврсни, да их је једино овај назив (“чудо“, “чудесно“) могао окупити све на једном месту, у простору (кабинета) што су украшавали по принципу сличности, аналогије и метафоре, које је успостављао њихов власник. Почевши од уметничких предмета, археолошких, историјских, етнографских, посебно оних који су долазили из удаљених земаља и других култура, ту су се могли наћи и минерали, корали, костури људи и животиња, изрезбарене коштице воћа (необично су волели минијатурне предмете), али и све ово што смо набројали још увек је само мали део кабинета чуда.
Предмети у овим кабинетима били су распоређени по витринама, слично данашњим музејима, а како је сама колекција расла, тако су ови кабинети чуда заузимали све више просторија и тражили детаљнију класификацију. Управо од неких необичних колекција настали су музеји. Један од познатијих примера јесте колекција, коју је од амстердамског анатома Фредерика Рајса (Frederik Ruysch) купио руски цар Петар Велики (Пётр Великий). Фредерик Рајс, испунио је пет соба своје куће експонатима, од којих је сам правио различите поставке и морализаторске мртве природе. „Када је 1717. године цар Петар купио Рајсову збирку, заједно са многим другим колекцијама, био је то покушај да еx нихило створи сопствену велику Wундеркаммеру…“ (Vešler L,1999; 90) Ова колекција се данас налази у Санкт-Петербургу, претворена је у Антрополошки и Етнографски музеј Петра Великог, смештена у згради Кунсткамера завршеној 1727. Тако да и сама грађевина носи назив Кабинет чуда.
Још један познат пример јесте колекција Џона Традесканта (John Tradescant), енеглеског баштована, колекционара и путника. Џон Традескант Старији био је „управитељ вртова, винограда и узгајалишта свилених буба Његовог Величанства уз палату Outlends“ (Vešler L,1999; 92). Сакупљао је семење различитих биљака, а након његове смрти, његов син Џон Традескант Млађи наставио је његову традицију. Међутим, Традескант Млађи је путовао, пре свега до Америке како би донео са собом нове и другачије врсте. Ова колекција се налазила у њиховом дому, Арка, у Ламбету. Џон Традескант Млађи издао је каталог под називом „Музеј Традесцаниум“ (Musaeum Tradescantianum), а целу збирку преписао је Елијасу Ашмолу (Elias Ashmole), који је отворио музеј под својим именом у Оксфорду.
Ово су само два примера Кабинета чуда и може се рећи да су многи кабинети имали сличне судбине – “ишли“ су од једног власника до другог, да би на крају, завршавали као збирке Универзитета или су постајали јавни музеји.
Авангарда, са друге стране, није имала ниједну реч хвале за музеје, али је на крају завршила у њима. Можда су највећи противници музеја били футуристи. За њих је музеј био „репресивни апарат културе старог друштва на издисају“ (Marino A, 1998; 18)… „гробље“… Ништа лепше мишљење нису имали ни о академијама, пошто су музеје и академије сматрали симболима традиције коју су негирали и против које су се побунили.
Авангарда је желела да „заврши“ са дотадашњом традицијом пре свега у уметности. У жељи да “ослободе“ уметност, авангардни уметници покушавали су да уклоне терет традиције стваране вековима, изазивајући револуцији у уметности и животу. Заузимаући такав уметнички и животни став, авангарда је постала негирање, негација, нихилизам – потребно је, дакле, срушити традицију, а, са њом, и доташњу уметност, све што је „лепо“ и класично. Стога се авангардни уметници залажу за антлилепо, антиуметност, антидело, антистварање… “За најпронициљивије аванградне уметнике, као што је био Дишан (Marcel Duchamp), циљ аванграде није био ни апстрактна негација уметности, ни романтично измирење са животом, него непрекидно испитивање конвенција и једног и другог.“ (H. Foster, 2012; 33) Тако аванградни уметници одлазе у другу крајност, у поништавање и негирање свега, како би створили нешто сасвим ново (мада, понекад, за неке од њих, стварање није нужно неопходно).
То је један од разлога зашто авангардни покрети нису дуго опстали, јер су имали проблема са својим почетним ставовима заснованим на негацији, који се нису могли дуго одржати. Противећи се свему дотадашњем, авангардни уметници су створили нешто сасвим ново. Иако им то можда није била намера, аванградни уметници оставили су неизбрисив траг у уметности, постали су, на неки начин “традиција“, која је, на крају, завшрила на “гробљу“, у музеју.
Може се рећи да су Кабинети чуда и авангарда имали сличну судбину – и једни и други тежили су ка новом, необичном и другачијем, да би на крају своје деловање завршили или наставили у музејима. Можда би авангардни уметници Кабинетима чуда замерили “институционализацију“, али чињеница је да су авангардни покрети временом, такође, институционализовани. Исто као и сваки Кабинет чуда, сваки авангардни покрет, са својим ставовима, уметницима, манифестима, посебан је на свој начин. Да је Кабинет чуда постојао у свом изворном облику у доба авангарди, можда би га уметници авангарде подржавали или тражили инспирацију у њему. Оно што одликује авангарде и Кабинете чуда јесте посебност и оригиналност, наравно можете да их не волите, али им то никако не можете ускратити.
Облик Кабинета Чуда може се и данас препознати, од савремених уметничких пракси, као што је изложба “Wunderkammer: A Century of Curiosities“, која је одржана у њујоршком МОМА музеју 2008. године (када су представљена дела уметника Макс Ернста (Max Ernst), Демајн Хрста (Damien Hirst), Луис Бурожа (Lousie Bourgeois) па све до простора у којима живимо и радимо, који често скривају наше личне микрокосмосе, сензибилитете и опажања.
Место где се ова два појма срећу јесу свакако и уметничке Академије, у овом случају Факултет ликовних уметности у Београду. У оквиру Факултета ликовних уметности у Београду, дуго је радио клуб “Академија“, који је свакако представљао (место) авангарде, али исто тако можемо рећи и својеврстан Кабинет чуда, када се узме у обзир шта је све настало под његовим утицајима.

Литература:
– Адриан Мрино, Поетика авангарде, Београд, 1998.
– Лоренс Вешлер, Кабинет чуда господина Вилсона, Београд, 1999.
– Хал Фостер, Повратак реалног, Београд, 2012.