Kabinet čuda ≤ Avangarda

Autorka teksta: Adrijana Turajlić, master istorije umetnosti

Kabinet čuda i avangarda su dve pojave nastale u rasponu od nekoliko vekova, sa različitim ciljevima, ali sa sličnim idejama. Iako je među njima mnogo lakše naći razlike nego sličnosti, ono što ih povezuje jeste istovetan način mišljenja njihovih tvoraca i propagatora, što se odnosi na različite sfere, koje su razdvojene dubokim vremenskim jazom.

Kabinet čuda (Wunderkammer) razvio se u doba renesanse u Evropi. Obično su ovi kabineti nastajali u naučne svrhe ili su predmete sakupljali plemići, čisto iz zabave. Prekomorska (geografska) otkrića sveta (Amerike), tokom 15. i 16. veka, predstavljala su jedan od načina „dolaska“ neobičnih stvari i predmeta u Evropu, koji su najčešće “završavali“ u Kabinetima čuda. Kabinet čuda ili Kabinet retkosti je za ljude toga doba postao riznica, nešto prefinjeno i dragoceno, čime bi se njihovi vlasnici hvalili i ponosili. Bogati vladari stvarali su Kabinet čuda (kurioziteta) kao svoj lični privatni univerzum/svet. Stoga Kabinet retkosti odražava ličnost svoga tvorca/vlasnika.
 Predmeti u ovim zbirkama, bili su toliko raznovrsni, da ih je jedino ovaj naziv (“čudo“, “čudesno“) mogao okupiti sve na jednom mestu, u prostoru (kabineta) što su ukrašavali po principu sličnosti, analogije i metafore, koje je uspostavljao njihov vlasnik. Počevši od umetničkih predmeta, arheoloških, istorijskih, etnografskih, posebno onih koji su dolazili iz udaljenih zemalja i drugih kultura, tu su se mogli naći i minerali, korali, kosturi ljudi i životinja, izrezbarene koštice voća (neobično su voleli minijaturne predmete), ali i sve ovo što smo nabrojali još uvek je samo mali deo kabineta čuda.
Predmeti u ovim kabinetima bili su raspoređeni po vitrinama, slično današnjim muzejima, a kako je sama kolekcija rasla, tako su ovi kabineti čuda zauzimali sve više prostorija i tražili detaljniju klasifikaciju. Upravo od nekih neobičnih kolekcija nastali su muzeji. Jedan od poznatijih primera jeste kolekcija, koju je od amsterdamskog anatoma Frederika Rajsa (Frederik Ruysch) kupio ruski car Petar Veliki (Pёtr Velikiй). Frederik Rajs, ispunio je pet soba svoje kuće eksponatima, od kojih je sam pravio različite postavke i moralizatorske mrtve prirode. „Kada je 1717. godine car Petar kupio Rajsovu zbirku, zajedno sa mnogim drugim kolekcijama, bio je to pokušaj da ex nihilo stvori sopstvenu veliku Wunderkammeru…“ (Vešler L,1999; 90) Ova kolekcija se danas nalazi u Sankt-Peterburgu, pretvorena je u Antropološki i Etnografski muzej Petra Velikog, smeštena u zgradi Kunstkamera završenoj 1727. Tako da i sama građevina nosi naziv Kabinet čuda.
Još jedan poznat primer jeste kolekcija Džona Tradeskanta (John Tradescant), enegleskog baštovana, kolekcionara i putnika. Džon Tradeskant Stariji bio je „upravitelj vrtova, vinograda i uzgajališta svilenih buba Njegovog Veličanstva uz palatu Outlends“ (Vešler L,1999; 92). Sakupljao je semenje različitih biljaka, a nakon njegove smrti, njegov sin Džon Tradeskant Mlađi nastavio je njegovu tradiciju. Međutim, Tradeskant Mlađi je putovao, pre svega do Amerike kako bi doneo sa sobom nove i drugačije vrste. Ova kolekcija se nalazila u njihovom domu, Arka, u Lambetu. Džon Tradeskant Mlađi izdao je katalog pod nazivom „Muzej Tradescanium“ (Musaeum Tradescantianum), a celu zbirku prepisao je Elijasu Ašmolu (Elias Ashmole), koji je otvorio muzej pod svojim imenom u Oksfordu.
Ovo su samo dva primera Kabineta čuda i može se reći da su mnogi kabineti imali slične sudbine – “išli“ su od jednog vlasnika do drugog, da bi na kraju, završavali kao zbirke Univerziteta ili su postajali javni muzeji.
Avangarda, sa druge strane, nije imala nijednu reč hvale za muzeje, ali je na kraju završila u njima. Možda su najveći protivnici muzeja bili futuristi. Za njih je muzej bio „represivni aparat kulture starog društva na izdisaju“ (Marino A, 1998; 18)… „groblje“… Ništa lepše mišljenje nisu imali ni o akademijama, pošto su muzeje i akademije smatrali simbolima tradicije koju su negirali i protiv koje su se pobunili.
Avangarda je želela da „završi“ sa dotadašnjom tradicijom pre svega u umetnosti. U želji da “oslobode“ umetnost, avangardni umetnici pokušavali su da uklone teret tradicije stvarane vekovima, izazivajući revoluciji u umetnosti i životu. Zauzimaući takav umetnički i životni stav, avangarda je postala negiranje, negacija, nihilizam – potrebno je, dakle, srušiti tradiciju, a, sa njom, i dotašnju umetnost, sve što je „lepo“ i klasično. Stoga se avangardni umetnici zalažu za antlilepo, antiumetnost, antidelo, antistvaranje… “Za najproniciljivije avangradne umetnike, kao što je bio Dišan (Marcel Duchamp), cilj avangrade nije bio ni apstraktna negacija umetnosti, ni romantično izmirenje sa životom, nego neprekidno ispitivanje konvencija i jednog i drugog.“ (H. Foster, 2012; 33) Tako avangradni umetnici odlaze u drugu krajnost, u poništavanje i negiranje svega, kako bi stvorili nešto sasvim novo (mada, ponekad, za neke od njih, stvaranje nije nužno neophodno).
To je jedan od razloga zašto avangardni pokreti nisu dugo opstali, jer su imali problema sa svojim početnim stavovima zasnovanim na negaciji, koji se nisu mogli dugo održati. Protiveći se svemu dotadašnjem, avangardni umetnici su stvorili nešto sasvim novo. Iako im to možda nije bila namera, avangradni umetnici ostavili su neizbrisiv trag u umetnosti, postali su, na neki način “tradicija“, koja je, na kraju, zavšrila na “groblju“, u muzeju.
Može se reći da su Kabineti čuda i avangarda imali sličnu sudbinu – i jedni i drugi težili su ka novom, neobičnom i drugačijem, da bi na kraju svoje delovanje završili ili nastavili u muzejima. Možda bi avangardni umetnici Kabinetima čuda zamerili “institucionalizaciju“, ali činjenica je da su avangardni pokreti vremenom, takođe, institucionalizovani. Isto kao i svaki Kabinet čuda, svaki avangardni pokret, sa svojim stavovima, umetnicima, manifestima, poseban je na svoj način. Da je Kabinet čuda postojao u svom izvornom obliku u doba avangardi, možda bi ga umetnici avangarde podržavali ili tražili inspiraciju u njemu. Ono što odlikuje avangarde i Kabinete čuda jeste posebnost i originalnost, naravno možete da ih ne volite, ali im to nikako ne možete uskratiti.
Oblik Kabineta Čuda može se i danas prepoznati, od savremenih umetničkih praksi, kao što je izložba “Wunderkammer: A Century of Curiosities“, koja je održana u njujorškom MOMA muzeju 2008. godine (kada su predstavljena dela umetnika Maks Ernsta (Max Ernst), Demajn Hrsta (Damien Hirst), Luis Buroža (Lousie Bourgeois) pa sve do prostora u kojima živimo i radimo, koji često skrivaju naše lične mikrokosmose, senzibilitete i opažanja.
Mesto gde se ova dva pojma sreću jesu svakako i umetničke Akademije, u ovom slučaju Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu. U okviru Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, dugo je radio klub “Akademija“, koji je svakako predstavljao (mesto) avangarde, ali isto tako možemo reći i svojevrstan Kabinet čuda, kada se uzme u obzir šta je sve nastalo pod njegovim uticajima.

Literatura:
– Adrian Mrino, Poetika avangarde, Beograd, 1998.
– Lorens Vešler, Kabinet čuda gospodina Vilsona, Beograd, 1999.
– Hal Foster, Povratak realnog, Beograd, 2012.