Извод из Реферата
Конкурса за избор доцент за предмет Цртање,
дневни лист Борба, од 2.6.1968. године

Драгомир Лубарда, припада кругу најмлађих уметника који се афирмисао последњих година. Јасно опредељен за надреализам и нову фигуративност зарочео је своја трагања још у току школовања, а веома снажно испољио сву даровитост чим је ступио у јавни уметнички живот.

Превасходно исказан у цртежу, који се одликује изврсним осећајем за живот линије, носи своејврсно узбуђење пред виђеним и замишљеним световима. Цртеж богат фантастиком са моћима да сугерише визију једним луцидним осећањем, увек је доведен до краја. Изражен посебим сензибилитетом, истанчан и прецизан са својством нарочите опсервације, његов цртеж спада у ред високо остварених домета задњих година и његова личност заузима озбиљно место међу уметницима млађе генерације.

Орјентисан ка човеку и његовом страдању, бекством од урбанизиране средине, поставља човека у враћање ка природи и сажима човека и пејсаж – и пејсаж до човека, остварујући јединство ова два елемента настала је серија цртежа ”Бежанијска коса”.

Уважавајући све оклности које носи личност овог уметника, комисја сматра, да би присуство овакве природе цртачког казивања била корисна за наставу Академије.
Референти саматрају да Драгомир Лубарада задовољава услове овог конкурса и предлажу га Већу за избор као озбиљног кадидата.

Референти:
Милош Бајић, ред.проф.
Зоран Петровић, ванред.проф.
Слободан Пејовић, доцент

Реферата поводом расписаног
Конкурса за поновни избор три доцента за предмет Сликарство и Цртање
Службени гласник СР Србије број 17,  
20.4.1978. године
Оцена уметничког и стручног рада

Личност ДРАГАНА ЛУБАРДЕ као уметника цртача свакако је изузетна појава у ликовној уметности код нас. Императивно опредељен за цртеж, он на известан начин наставља традицију београдског цртежа који је током времена изгубио значај самосталне ликовне дисциплине као и потребу да се искључиво цртежом исказују “људске страсти”. Цртеж Драгана Лубарде није брзо нотирана скица, нити припрема за слику, он је исто што и слика, пун је, комплетан у свом изразу и има своју поруку. Не испуштајући блок из својих руку Лубарда надахнуто бележи све што узбуђује његову спонтану природу, он непрестано трага и у истим стварима поново открива нове сензације за своје ликовно стварање. Веома истанчаног осећаја за најтананије ткање линија, Лубарда је проширио границе цртежа дајући му вредност самосталног и аутентицног израза. И ако малог формата, грађен једноставним средствима, овај цртеж је конплексан, креативан и пун имагинације. Аутентичан је, има своју физиономију и специфичну форму кроз коју уметник успева да искаже своја унутарња осећања и своје реакције на видљиви свет.

Врло непосредан као наставник своју пасионирану љубав према цртежу Лубарда успешно преноси и на студенте. У вођењу предмета Цртање он је од првих дана на Академији одступио од класичног система цртања вечерњег акта и на један други, њему својствен начин, анимирао студенте на посебан прилаз овој материји. Унео је извесно освежење у овај рад тиме што је студенте покренуо од једног по мало пасивног односа према моделу и ставио их у активно стање у коме окренувши се више према себи студент сам бира мотив.

Овакав метод Лубарда је потврдио излазући селекционисане радове студената сваке године јавности што је такође новост за ову школу, а чиме се афирмише цртеж као посебна дисциплина. Оваква самоиницијативна активност Лубарду утврђује као наставника вредног и заинтересованог за наставу цртања као веома позитивног члана нашег колектива. Комисија сматра да је његово присуство драгоцено за овај Факултет те га предлаже за поновни избор доцента за предмет Цртање на овом Факултету.

Чланови комисије:
Мирјана Михаћ, ред.проф.
Стојан Ћелић, ред.проф.
Миодраг Рогић, ван.проф.
Александар Луковић, ван.проф.
Чедомир Крстић, ван.проф.
Војисалав Тодорић, ван.проф.

Извод из Реферата
Конкурс за избор три ванредна професора 
за предмете Сликарство и Цртање,
Службени гласник СР Србија број 4, 31.1.1980. године
Оцена уметничког и стручног рада

У претходном реферату за реизбор у звање доцента, речено је: ”личност Драгана Лубарде као уметника цртача свакако је изузетна појава у ликовној уметности код нас. Императивно опредељен за цртеж, он на известан начин наставља тгадицију београдског цртежа, који је током времена изгубио некадашњи значај самосталне ликовне дисциплине, као и потребу да ѕе искључиво цртежом исказују ”људске страсти”. Та констатација и сада потврђује и осветљава личност Драгана Лубарде, као уметника коме је једино и искључиво опредељење цртеж као ликовно изражајно средство. Цртеж је за њега основа живљења и животне филозофије, како и сам каже свет би био бољи и позитивнији ако би сви један сат дневно цртали.

Цртеж Драгана Лубарде није брзо нотирана скица, нити припрема за слику, он је исто што и слика, комплексан у свом изразу. Линија, као основни елемент у цртежу за њега је спонтани акт а и дубоко свесно вођење исте, у уобличаванју своје имагинације. Иако конкретне, она произилази из његових унутарњих емоција. Поред линіје, Лубарда се служи поступком у коме много често размекшава, у виду, лавираних мањих и већих флека, и заједно са валерским варијацијама даје топлину и мекоћу цртежу. Полазећи од конкретне форме кроз призму свога духа, доводи цртеж до слободног и имагинарног стања, што уједно постаје и главни садржај његовог дела.

Не одвајајући се од свога блока, Драган Лубада, непрестано загледан у све што га окружује, што узбуђује његову спонтану природу и машту, у стању је да у истим стварима поново открива нове сензације које виђење из његовог бића никада не затварају.

Стваралаштво Драгана Лубарде у нашем ликовном животу је присутно и значајно аутентичношћу и специфичном филозофијом.

Као наставник, Драган Лубарда је врло неросредан близак студентима. Предмет цртање у II-ој години води ѕа пуно жара, уносећи ѕе у личност сваког појединца, одабирајући проблеме и задатке често ро њиховом личном афинитету. На себи својствен начин, он анимира студенте и подстиче их на значај духовне компоненте у ликовном изразу.

Посебно истичемо активност и иницијативу Драгана Лубарде, што је цртеж који он води, изнео из оквира школе у јавност и допринео његовој пуној афирмацији. То се одражава и на све већем учешћу младих сликара на ревијалним изложбама цртежа које организује Удружење.

Оваква самоиницијативност Драгана Лубарду осветљава као педагога, вредног и заинтересованог како за проблеме наставе цртања, тако и за проблеме наставе уопште. Као позитивног члана нашег колектива, чија је личност остварена, како на педагошком тако и на уметничком пољу, комисија га предлаже за избор у звање ванредног професора на Факултету ликовних уметности.

Чланови комисије:
Богомил Карлаварис, ред.проф.
Божидар Продановић, ванред.проф.
Чедомир Крстић, ванред.проф.
Слободан Пејовић, ванред.проф.
Војислав Тодорић, ванред.проф.

Извод из Реферата
Конкурс за поновни избор једног ванредног професора за предмет Сликање и Цртање,
девни лист Политика, 
8.4.1985. године
Оцена стручно-уметничког рада

Поводом ранијих избора Драгана Лубрде у виша звања истицано је да је реч о изузетној појави уметника цртача у нашој ликовној средини. То се и данас може поновити, можда и са више разлога с обзиром да не само да је Драгану Лубарди и даље цритеж главно опредељење као ликовно изражајно средство, него и с обизиром да је његова целокупна стваралачка, педагошка и јавна делатност везана за цртеж и пропаганду цртежа, уз већ опште познату његову тврдњу да би свет био бољи и позитивнији ако би сваки човек један сат дневно цртао. Цртеж Драгана Лубарде није брзо зебележена скица нити припрема за слику, већ је по комплексности и довршености израза раван слици. Већ у најранијим цртежима он удружује класичну снагу и занос сновиђења. Преко сложених текстуралних цртежа који су махом представљали фантастичка преплитања пејзажа и живих бића, растиња и фигура, данас Драган Лубарда најчешће прибегава фигуралном мотиву узетом из обичне свакодневице. Исто тако данашњи развој његовог цртачког опуса карактеристичан је по процесу све строжијег занатског искушавања једноставности линије, уз жељу да остане најдаље могуће од удела израза и физичке снаге геста и тренутног изилва емоција. Остваривање високе племенитости заната ту је све више условљено верношћу најекономичнијим средствима и може се сматрати резултатом несвакидашње синтезе страсних стваралачких и педагошких тежњи.

Као што је већ утврђено у предходним рефератима, као наставник Драган Лубарда је врло непосредан и близак студентима.

Предмет Цртање у II години води ѕа пуно жара, уносећи се у личности појединаца, одабирајући проблеме и задатке често по њиховом личном афинитету. На њему својствен начин он анимира студенте и подстиче их да увиде значај духовне комроненте у ликовном изразу.

Посебно се истиче активност и иницијатива Драгана Лубарде, што је цртеж који он води изнео из оквира школе у јавност и допринео његовој пуној афирмацији. То се одражава и на све већем учешћу младих ѕликара на ревијалним изложбама цртежа које организује Удружење.

Оваква самоиницијативност Драгана Лубарде осветљава га као педагога, вредног и заинтересованог како за проблеме наставе цртања, тако и за проблеме наставе уопште. Због свега тога, овом приликом, Комисија једногласно предлаже Драгана Лубарду за поновни избор у звање ванредног професора. Истичемо притом да би он и као уметник и као наставник заслуживао и  више звање што је било и мишљење Кадровске комисије нашег Факултета.

Чланови комисије:
Војислав Тодорић, ред.проф.
Милица Стевановић, ред.проф.
Бранислав Протић, ред.проф.

Извод из Реферата
Конкурс за избор четири редовна професора за предмете Сликање и Цртање,
девни лист Политика, 
8.6.1988. године
Оцена стручно-уметничког рада

Након свих ових двадесет и више година током којих смо имали прилику да пратимо развој и померање тежиста у настави цртања на овом Факултету, можемо без претеривања констатовати да је улога Драгомира Лубарде у том процесу свакако била од великог значаја. Сам фанатистчно одан линији и оном сто из додира пера, оловке и површине папира може као креативни зачључак да се извуче, он је умео у студентима да изазове трагалачки немир и да их покрене ка катарзи самоостваривања, ка смелом и болном превазилажењу пуке ликовне дескрипције. Умео је да усади осећај о вредности и значају цртежа као таквог, пре свега оног малог, који се црта у блоку, у свакој прилици, као ликовног дела које немора бити само припремни рад за било шта друго и које је подједнако вредно поштовања колико и оно изведено у финалнијем и трајнијем материјалу. Ако се може говорити (а мислимо да може) о једној специфичној и однегованој култури цртања која, ево, кроз низ генерација даровитих студената, односно младих уметника, продире у јавност као одлика ове школе, морамо бити свесни да је Драган Лубарда, као наставник, у то унео најплеменитији део своје личности. Његови, понекад, необични, педагошки наступи имали су сасвим позитивне одјеке код студената, помагали су у отварању простора креативној имагинацији, били су изазови за испољавање њихове ствасне ликовне осетљивости.

Из памћења не би требало да испустимо никако активитет Драгомира Лубарде који је превазилазио његове непосредне педагошке обавезе и који се нарочито манифестовао у његовој иницијативи за организовањем годишњих изложби цртежа малог формата студената у Галерији Дома омладине а по његовом избору. На овим изложбама, особине и ликовна изражајност изложбених цртежа постајали су појам који прераста оквире школе, јавно презентирани постајали су на неки начин обавезујући културни стандард у поимању цртежа у нашој средини.

Драгомир Лубарда је личност за коју са пуним убеђењем можемо рећи да је судбински опредељена за уметност. Због тога, он и као педагог није формалист. Напротив, у његовој пракси присутна је свест о одговорности према најузвишенијем циљу уметности – према просветљењу. У том погледу, његово присуство у нашем колективу може да има и своју изразитост и смисао. Подучавати некога нечему није само прагматична пракса, нарочито не у уметности, данас.

Иако списак изложби на којима је Драгомир Лубарда учествовао није превише обиман, нарочито упоређујући га са амбициознијим уметницима који брзо начине импозантну излагачку биографију, он је рано стекао заслужену афирмацију као сликар и као цртач. Његова маштовитост и његов начин цртања за собом су повукли бројне млађе сликаре који су сами касније остваривалі и обимне и признате опусе. Укуси и стилови уметности се мењају, Лубарда није, међутим, уметник па ни педагаг чији ће став од тога да трпи. Интуитивно осећајући креативне механизме у човеку има дубоке респекте према њима.

Приликом поновног избора Драгомира Лубарде у звање ванредног професора, 1985. године, истицано је да он као уметник и наставник заслужује више звање што је тада то било и мишљење кадровске комисије нашег Факултета.

Чланови комисије:
Мирјана Михаћ, ред.проф.
Милица Стевановић, ред.проф.
Марко Крсмановић, ред.проф.
Бранислав Протић, ред.проф.

Записник са састанка запослених Факултета ликовних уметности у Београду
заказаном поводом одлуке дисциплинске космије да се професору Драгану Лубарди
изрекне најстрожа казна престанка радног односа

Председник Извршног одбора Зоран Вуковић саопштио је одлуку Извршног одбора поводом одлуке Дисциплинске комисије за престанак радног односа професора Драгана Лубарде. Извршни одбор сматра да се може ставити приговор на изостављање сведока у претходном поступку.

Отворена је дискусија.


Професорка Милица Стевановић:
Запањена сам одлуком и процедуром којом је радила Дисциплинска комисија. Битан пропуст је несаслушавање сведока. Могло је све да се реши на други начин. Сигурно је да је мало да један наставник Цртања буде на четрдесет студената. Имамо и разних студената, у последње време и врло индолентних. Сви студенти не морају да прихвате Лубарду и треба им омогућити да добију и другог професора. Значи, треба им омогућити да бирају.

Председник Синдиката Зоран Вуковић је тражио да секретар Драгослав Иричанин објасни овлашћења лица за покретање дисицплинског поступка.

Секретар Иричанин:
Професор Рогић као председник Дисциплинске комисије има могућност да скрати процедуру, саслушани су студенти који су поднели пријаве. Одлука Комисије није коначна. Савет радника одлучује о отказу. Мали Савет одлучује о томе. Може да поништи Одлуку, да је преиначи, постоје око 12 законских могућности да се нешто промени.

Професорка Милица Стевановић:
Сматрам да је и законски и етички монструозно да се не саслушају сведоци. Да се такав поступак примењује према професору који са страшћу ради свој посао. Тај Правилник који смо донели, очигледно се показао као неодговарајући.

Референт за студентска питања Мара Ћопић:
Не треба да се гласа формално низашта, па ни за Правилник. Склони смо само да дижемо руке, а после да негирамо то што смо изгласали, Гласали смо и за Дисциплинску комисију, а сада оспоравамо њене одлуке.

Професор Радомир Рељић:
Разочаран сам почетком поступка. Саветовано је студентима да поднесу пријаву. Двојица од тих студената су код мене. Студент Рајко Волић није задовољио ни својим радом ни својим понашањем. Славиша Чековић је његов ”пајтос” који је редовно пијан, и долазио је такав и у моју класу, чак је и мене нудио флашом ракије. То су и неке грешке пријемног испита. Волић је рецимо, после мог петнаестоминутног објашњавања у класи исказивао потпуно неразумевање и напуштао час. Имамо доста залуталих на Академији. Зар да за избацивање професора Лубарде треба да ”захвалимо” Славиши Чековићу, алкохоличару познатог понашања. Четврти студент који је поднео пријаву, вредан је, али не може да прихвати сазнања да је дошао из Новог Пазара, где није имао контакта са живом уметношћу. Он је доста под утицајем Чековића, јер га је он примио на стан. Да ли је било извесних притисака, могуће је. Недолично је са наше стране, ако ми прихватимо да они злоупотребљавају положај студената.

Декан професор Габерц:
Грешка и ако постоји, на Синдикату јесте и да га брани. Лубарда има могућност да узме адвоката, а он то није урадио.

Кустос Галерије ФЛУ Бојана Бурић:
Мислим да је компетенција Наставничког већа да говори о методама рада једног професора, да га коригује или подржава. Мислим да је наш задатак овде да говоримо о другим стварима, о међуљудским односима, одговорности, о томе да ли је поступак регуларно спровођен. Нама је то свима важно, поготово младим људима, јер ако сутра направимо неку грешку, значи треба преко адвоката да говоримо са својим колегама и старијим друговима. Није никаква ванредна ситуација да Дисциплинска комисија ради као преки суд.

Професор Бранко Протић:
Генерације студената сада примљених, су ”усмерењаци” са изузецима су незаинтересовани. Класе су празне, клима је таква. Лубарда на предавње иде у крајност, Рогић нема нијанси, такође иде у крајност. Нико не може све да анимира. Треба померати ту устајалост.

Професор Славољуб Радојчић:
Студент Чековић је проблем, он много пије и то се врло добро зна. Волић је био на поправном. То су нерадници. Зар неко ко пије за доручак пиво, нешто да уради у класи?

Кустос Галерије ФЛУ Бојана Бурић:
Професор Габерц је можда имао могућност да на други начин упозна своје студенте на својој настави Пластичној анатомији.

Професор Радомир Рељић:
Није исти свакодневни рад са виђањем студента једном недељно.

Шеф рачуноводства Бранко Тирели:
Не прија ми оно што је рекао на настави професор Лубарда, али да се студенти ”нестудентски” понашају и злоупотребљавају слободе, као и да могу да провоцирају, то сви знају. Казна је престрога, а да је окривљен био на неком другом редовном судском поступку, узело би се у обзир, његово досадашње понашање.

Референт за студентска питања Мара Ћопић:
Казна јесте преоштра, али зашто су сада прећуткиване студентске грешке, и зашто су професори о томе ћутали до сада?

Аница Бабић:
Молим вас, основно је да се овде суди без сведока.

Кустос Галерије ФЛУ Бојана Бурић:
Јуче је одржан Збор стдуената који је разматрао и овај случај. Студенти су врло разборито и зрело говорили о свему без навијачких страсти. Студенти, сведоци овог догађаја, говорили су, о томе постоји Записник и може се констатовати. Чак смо чули на Збору да је постојао договор тројице студената – тужитеља, који су имали договор да провоцирају професора Лубарду ”среде га”, то су чињенице које су биле и те како важне за рад Дисциплинске комисије.

Милан Стојић:
Ако има закон за професоре, мора да има и за студенте. Ја сам добио батине, зато што сам скренуо пажњу студентима да не ломе инвентар.

Професор Милорад Тепавац:
Тренутак је да се поразговара о незамерању – како међу професорима, тако и међу студентима. Било је већ и раније пријава на неке студенте, али је то одбијено као да није ствар Већа. Чековић долази често пијан. Не браним на тај начин Лубарду, али не могу да га осудим. Прави начин да се реши много ствари, да се разбије жабокречина, да се пооштри дисциплина на раду. Кола не смеју да се сломе на Лубарди. Има много драстичнијих ствари: опијања, недисциплина.

Асистент Љуба Глигоријевић:
У вези са донетом одлуком Дисциплинске комисије ФЛУ поводом случаја професора Драгана Лубарде, сматрам за потребно да истакнем следеће:
1. Изрицање најстроже казне професору Лубарди од стране Дисциплинске комисије у запрепашћујућој је несразмери са учињеним прекршајем. То ће рећи да је сама одлука о инциденту – инцидентна, те да је основна организација ФЛУ дужна да делује у правцу преиспитивања околности под којима је одлука донета.
2. Постојање широког распона методолошког приступа практичној настави на ФЛУ позната је чињеница. У новонасталим оклоностима, међутим, нужно је посебно нагласити да метод професора Лубарде карактеришу максимална људска естетика и занатска, интелектуална и осећајна ангажованост која има већ проверену педагошку ефикасност, али и која подразумева одређене ризике у сфери непосредног суочавања између личности предагога и студента, као што подразумева и стално активан, стваралачки плодан, афективан однос између њих. Извесно је да је овакав метод дословно фантастично ношен личношћу професора Лубарде и да он представља управо ону граничну педагошку линију, коју је једна стабилна установа што се уметношћу бави, дужна да обухвати. Мислим да није потребно посебно указивати на нивое егзистенције које и живот и уметност заједно носе, а чије је додиривање изазало овако драстичан суд Дисциплинске комисије, без повезивања са целокупним уметничким, педагошким и моралним профилом прокаженог професора.
3. Молим извршне органе синдикалне организације ФЛУ да учини све колико је у њиховој моћи како би се продужавање овог процеса избегло, јер би то значило даље недостојно повлачење имена професора Лубарде по установи и граду, поготову што је из изнетих мишљења наставника на састанку синдикалне подружнице јасан и резултат евентуалних нових сведочења која је Дисциплинска комисија избегла.

Аница Бабић:
Да ли сви можемо слично да очекујемо у Дисциплинском поступку?

Професор Божа Продановић:
Лубарда је постао легенда и метафора цртежа. То сви знају и сви су за то да се упути приговор од студената. Декан је морао да покрене Дициплински поступак.

Професор Радомир Рељић:
Није само декан тај који о томе одлучује.

Асистент Љуба Глигоријевић:
Притисак на декана извршен је споља.

Професор Божа Продановић:
Да се искористи оно што је написао Љубомир за закључак, јер је то јасно.

Милан Јозић је рекао да ако Лубарда не поднесе приговор, наши ориговори немају снагу да промене одлуку Дисциплинске комисије.


Професор Бранко Протић:
Треба мењати Правилник, јер шта ћемо да радимо уколико се Лубарда не жали.

Професор Милорад Тепавац:
Зашто немамо Мировно веће? Треба пооштрити све критеријуме, треба о томе разговарати у колегијуму, а не потезати Правилник.

Професор Луковић:
Не можемо мењати Правилник према приликама.

Декан:
Ситуација је била таква, морао сам да покренем Дисицплински поступак. Дисциплинским судовима нећемо излечити стање, него одговорношћу. Треба да се што више трудимо да што боље обављамо свој посао. Збор студената је радио јуче, организовали су своју омладинску организацију, која до јуче није постојала, бирали своје представнике и донели свој став о одлуци Дисицплинске комисије. Постоји доста добра клима да се много што шта промени.

Професор Бранко Протић:
Молим Вас, ако се Лубрада не жали, значи ли то да је прихватио Одлуку и да нема даље процедуре. Синдикат ће уложити приговор, али да ли ће и Лубарда?

Професор Луковић:
Зашто толико да бринемо о Лубарди? Овде се говори и осуђује и декан и Дисицплинска комисија, а не Лубарда. Већ је било приговора на његов рад.

Асистент Владета Живковић:
Сви овде су били и моји професори, ја их поштујем. Сви имамо различите мисли и осећања, али се ми морамо усагласити. Професор Лубарда је и мени предавао, и памтим и данас његову примедбу или коректуру, али оно што ме боли највише је да неке професоре не интересује шта се догађа у овој кући, да увек излазе са састанака, чак и када се говори о оваквим важним стварима.

Професор Стева Кнежевић:
Морамо са студентима разговарати, као са себи равнима, а не као са децом. Требало би обавити разговор са студентима пре него што уђу у класе, да би знали шта их чека.

Референт за студентска питања Мара Ћопић:
Декан сваке године прима I годину на почетку.

Професорка Иванка Живковић:
Први пут сам позвана на скуп студената, и први пут сам томе присуствовала. Студенти су листом позитивно говорили о професору Лубарди. Било је и других мишљења, али су се сви сагласили да професор Лубарда не сме да оде са Факултета. Они су са своје стране, такође, послали приговор Савету.

Професорка Анђелка Бојовић:
Жалосно је да је тек једна одлука Дисциплинске комисије продрмала колектив. Тога треба сви да се стидимо, да је до овога све морало да дође, да би почели да разговарамо о одговорности и другим стварима.

Професор Луковић:
Одговорност морамо пооштрити. Овде и даље нестају ствари, а неки су прошле године покушали да заташкају случај Челиковића.

Кустос Галерије ФЛУ Бојана Бурић:
Молим Вас да нам кажете о каквој врсти притисака с поља се ради, јер уколико се изврши промена одлуке Дисциплинске комисије, тај пристисак се може поновити.

Декан професор Габерц:
Један наш професор спречио је да цео случај изађе у штампу, коју је обавестио родитељ студенткиње која је поднела пријаву против професора Лубарде.

Скуп је одлучио да је на Извршном одбору да формулише закључке овог скупа, а поводом одлуке Дисциплинске комисије и да их упути Савету документованим овим записником.

Записничар:
Бојана Бурић, кустос

Биографија

Каталози

Приче

О Лубарди…