Љубомир Ивановић – између традиције и напретка

Ауторка текста: Милица Крстоношић, историчар уметности

Уметничка личност Љубомира Ивановића одређена је, наизглед, неспојивим супротностима, али управо та амбивалентност доприноси дефинисању оних аспеката Ивановићевог ликовног опуса који се могу сматрати несвакидашњим и/или напредним у времену у којем је живео и стварао.

Наиме, у случају Љубомира Ивановића веома јасно се истиче тежња ка развоју и новинама, која је, међутим била везана за област традиционалних уметничких техника и сферу реалистично приказаних мотива, и праћена стрепњом од идеје заборава, услед великих друштвених, политичких и технолошких промена које су обележиле почетак 20. века, отелотвореном у колекционирању народних рукотворина и бележњу природе и историјских споменика.

Љубомир Ивановић је веома рано у своме стваралаштву дефнисао цртеж и графику као доминанатне технике свог уметничког изражавања. У датом периоду (прва половина 20. века) цртеж и графика представљали су не само мање заступљене и недовољно цењене медије визуелног стваралаштва на српској уметничкој сцени, услед доминације колористичког принципа, већ су се истим до тада уметници бавили, такорећи, узгредно. Дакле, Љубомир Ивановић храбро је изабрао нетипичан пут за оновременог српског уметника и на томе путу постао својеврсни предводник. Сматра се оцем модерне графике. Ниједан српски уметник није се до тада са толиком страшћу посветио скоро искључиво овим техникама. Својим стваралаштвом Ивановић је допринео не само популарисању  графике (и, уопште, цртежа), који је тада на овим просторима почињала да поприма значење самосталне уметничке дисциплине, већ и њеном осавремењивању. Године 1905. графика је први пут уведена у наставни уметнички систем у Србији, а 1934. године огранизована је прва графичка изложба у Београду, под називом „Југословеснка графичка изложба“ чији је један од организатора и учесника био Љубомир Ивановић.

Уметност Љубомира Ивановића стоји изван стилских класификација. Занатски je перфектна, али особена, ослобођена утицаја мејнстрим уметничких струја.

Љубомир Ивановић је био свестан доминантних уметничких токова у времену у којем је живео, не само у домену националне, већ и европске уметничке сцене, као уметник који је стасао и стицао искуства у великим европским уметничким центрима, и, уопште, номад по природи. Ипак, рано је препознао своје индивидулане квалитете и смело одлучио да не изда своју индивидуланост, већ скрене са пута, који је, условно речено, већ био утабан. На том другом путу, који оставља дојам традиционалности, он је направо искорак и напредак. Иако његова уметника изведба, односно крајњи резултат уметничких напора, не поседује авангардне карактеристике, већ остаје у оквирима традиционалног, суштина уметничког бића Љубомира Ивановића обележена је несвакидашношћу, храброшћу, упорношћу и предводништвом. Дакле, у свакој области стваралаштва потребно је изузетно добро познавати традицију, да би способност остварења напретка била могућа.

Амбивалентност Љубомира Ивановића огледа се и у једном обележју његовог уметничког израза која је исти начинила особеним и нетипичним – превазилажење оквира конвенционалног поимања и третирања сликарства и цртежа, односно њихово прожимање.  Наиме, Љубомир Ивановић тежио је да цртачким средствима постигне оне ефекте, квалитете уметничког дела, карактеристичне за област сликарства: ефекат безброј тонова, полу-тонова, светлости и сенке, боје. Он је облике дефнисао односима светло-тамног, а не оивичавајући их контурама. Цртао је са осећајем сликара (и обратно). Приметне су извесне промене у цртачком поступку између уметникових ранијих и каснијих радова – мек потез, меко сенчење, прозрачна атмосфера и ефекат скице, без разрађивања детаља, наспрам енергичних, чврстих, згуснутих потеза и оштрини и динамичности облика.

Битно је споменути својеврсну прекретницу – имобилисаност уметникове десне шаке након хируршке интервенције 1923. године, услед тешког облика реуматизма, када је био приморан да слика „из лакта“, а не из зглоба, како је навикао, и, потом, оспособи за креирање леву руку. Она истовремено сведочи и о континуитету и истрајности, јер исте године настао је дрворез „Нерези“, иако са очигледном несигурношћу потеза.