Ljubomir Ivanović – između tradicije i napretka

Autorka teksta: Milica Krstonošić, istoričar umetnosti

Umetnička ličnost Ljubomira Ivanovića određena je, naizgled, nespojivim suprotnostima, ali upravo ta ambivalentnost doprinosi definisanju onih aspekata Ivanovićevog likovnog opusa koji se mogu smatrati nesvakidašnjim i/ili naprednim u vremenu u kojem je živeo i stvarao.

Naime, u slučaju Ljubomira Ivanovića veoma jasno se ističe težnja ka razvoju i novinama, koja je, međutim bila vezana za oblast tradicionalnih umetničkih tehnika i sferu realistično prikazanih motiva, i praćena strepnjom od ideje zaborava, usled velikih društvenih, političkih i tehnoloških promena koje su obeležile početak 20. veka, otelotvorenom u kolekcioniranju narodnih rukotvorina i beležnju prirode i istorijskih spomenika.

Ljubomir Ivanović je veoma rano u svome stvaralaštvu defnisao crtež i grafiku kao dominanatne tehnike svog umetničkog izražavanja. U datom periodu (prva polovina 20. veka) crtež i grafika predstavljali su ne samo manje zastupljene i nedovoljno cenjene medije vizuelnog stvaralaštva na srpskoj umetničkoj sceni, usled dominacije kolorističkog principa, već su se istim do tada umetnici bavili, takoreći, uzgredno. Dakle, Ljubomir Ivanović hrabro je izabrao netipičan put za onovremenog srpskog umetnika i na tome putu postao svojevrsni predvodnik. Smatra se ocem moderne grafike. Nijedan srpski umetnik nije se do tada sa tolikom strašću posvetio skoro isključivo ovim tehnikama. Svojim stvaralaštvom Ivanović je doprineo ne samo popularisanju  grafike (i, uopšte, crteža), koji je tada na ovim prostorima počinjala da poprima značenje samostalne umetničke discipline, već i njenom osavremenjivanju. Godine 1905. grafika je prvi put uvedena u nastavni umetnički sistem u Srbiji, a 1934. godine ogranizovana je prva grafička izložba u Beogradu, pod nazivom „Jugoslovesnka grafička izložba“ čiji je jedan od organizatora i učesnika bio Ljubomir Ivanović.

Umetnost Ljubomira Ivanovića stoji izvan stilskih klasifikacija. Zanatski je perfektna, ali osobena, oslobođena uticaja mejnstrim umetničkih struja.

Ljubomir Ivanović je bio svestan dominantnih umetničkih tokova u vremenu u kojem je živeo, ne samo u domenu nacionalne, već i evropske umetničke scene, kao umetnik koji je stasao i sticao iskustva u velikim evropskim umetničkim centrima, i, uopšte, nomad po prirodi. Ipak, rano je prepoznao svoje individulane kvalitete i smelo odlučio da ne izda svoju individulanost, već skrene sa puta, koji je, uslovno rečeno, već bio utaban. Na tom drugom putu, koji ostavlja dojam tradicionalnosti, on je napravo iskorak i napredak. Iako njegova umetnika izvedba, odnosno krajnji rezultat umetničkih napora, ne poseduje avangardne karakteristike, već ostaje u okvirima tradicionalnog, suština umetničkog bića Ljubomira Ivanovića obeležena je nesvakidašnošću, hrabrošću, upornošću i predvodništvom. Dakle, u svakoj oblasti stvaralaštva potrebno je izuzetno dobro poznavati tradiciju, da bi sposobnost ostvarenja napretka bila moguća.

Ambivalentnost Ljubomira Ivanovića ogleda se i u jednom obeležju njegovog umetničkog izraza koja je isti načinila osobenim i netipičnim – prevazilaženje okvira konvencionalnog poimanja i tretiranja slikarstva i crteža, odnosno njihovo prožimanje.  Naime, Ljubomir Ivanović težio je da crtačkim sredstvima postigne one efekte, kvalitete umetničkog dela, karakteristične za oblast slikarstva: efekat bezbroj tonova, polu-tonova, svetlosti i senke, boje. On je oblike defnisao odnosima svetlo-tamnog, a ne oivičavajući ih konturama. Crtao je sa osećajem slikara (i obratno). Primetne su izvesne promene u crtačkom postupku između umetnikovih ranijih i kasnijih radova – mek potez, meko senčenje, prozračna atmosfera i efekat skice, bez razrađivanja detalja, naspram energičnih, čvrstih, zgusnutih poteza i oštrini i dinamičnosti oblika.

Bitno je spomenuti svojevrsnu prekretnicu – imobilisanost umetnikove desne šake nakon hirurške intervencije 1923. godine, usled teškog oblika reumatizma, kada je bio primoran da slika „iz lakta“, a ne iz zgloba, kako je navikao, i, potom, osposobi za kreiranje levu ruku. Ona istovremeno svedoči i o kontinuitetu i istrajnosti, jer iste godine nastao je drvorez „Nerezi“, iako sa očiglednom nesigurnošću poteza.