Како су се помирили апстракција и соцреализам – Михаило С. Петров

Ауторка текста: Адријана Турајлић, мастер историје уметности

Михаило Петров је пример да једна стваралачка личност може у себи помирити сасвим различите правце. Његово интересовање потиче од потребе за испитивањем уметности, пре свега у сликарству и графици.

Свестрана личност, која је пре свега имала жељу за знањем и напредовањем. Иако је потицао из скромне породице, од оца занатлије и мајке домаћице, Михаило одлучује да ће после завршене Реалке студирати уметност. Школовао се нередовно и са прекидима, међутим школовао се и у великим уметничким центрима, у Бечу 1920-1921, Кракову 1923, Паризу 1925. и поново у периоду од 1937-1938. Да се интересовао за много шта осим уметности говори у прилог чињеница да је увек са собом носио књигу, поред тога говорио је и неколико језика: немачки, француски, мађарски и како се наводи словенске језике.

Колико је Михаило Петров био укључен у савремени ликовни живот, сведоче нам његови линорези објавњени у часопису „Зенит“, одмах по повратку из Беча 1921, а већ наредне године у часопису „Мисао“ изашао је његов превод есеја Василија Кандинског „Сликарство као чиста уметност“. Вероватно је преко Кандинског упознао апстракцију, којом ће се бавити током свог стваралашта. Исте 1922. године почиње да се бави и ликовном критиком и у тој области ће остати дуго активан. Поред свега тога сарађивао је и са часописима Дада Танк, Дада Јазз и Ут.

Након оснивања групе „Облик“, постаће њихов члан, са њима ће излагати у Новом Саду 1927. године на Шестој југословенској изложби. Михаило Петров се прикључио групи управо из разлога што су активности њених чланова представљaле све оно у уметности што је њега занимало: модернизам, савремне европске правце, лични израз уметника, уметничко стварање, итд.

Часопис УТ
Часопис Мисао у коме је објављен есеј Василија Кандинског у преводу Михаила Петрова

„Ишао је ка универзалном и космополитском, удаљавајући се од локалног и националног, онда када су општи токови уметности, постајући израз индустријске епохе и урбанизоване свести, указивали на то да ће апстракција укинути националне одлике уметности и ликовни израз постати безличан, безвреман и универзалан.“ [1]

Док је сликао апстракцију неспосредно је радио и пејзаже и портрете, на којима се пре свега уочава употреба кубистичке форме, понекад и испитивање боје, док је са друге стране у графици волео контраст црног и белог и јасне линије.

Његов ликовни израз остаће препознатљив, међутим његова интересовања ће скренути са модерних ликовних токова, на савремена светска дешавања.

Запослио се на Академији ликовних уметности у Београду 1940. године, као ванредни професор, дакле непосредно пре рата и на тој дужности ће остати до краја окупације. Пред ослобађањем Београда учествовао је у илегалном раду групе сликара који су радили на припремама градских одбора за дан уласка ослободилачких јединица.

Од ослобођења се бавио сликањем плаката и великих декоративних портрета. Након рата насликао је потрете великих димензија, Тита, Стаљина, Черчила и Рузвелта.

На Академији ликовних уметности остао је све до 1951. године, након чега одлази на Академију примењених уметности. На обе Академије био је оснивач катедре за графику и многи га зову „оцем српске графике“, па и југословенске уопште.

Иако се после рата бавио темама која више спадају у соцреализам, ипак никада није престајао да се бави апстракцијом и да испитује границе и могућности једног уметничког израза.

Приредио је доста самосталних изложби, а излагао је и са групама југословенских уметника на међународним ликовним изложбама.

[1] Михаило Бошњаковић, Михаило С. Петров, Галерија Наджда Петровић,Чачак, децембар 1979.

Михаило С. Петров, Аутопортрет, 1950.

Биографија

Каталог 1952

Каталог 1966

Репродукције