Kako su se pomirili apstrakcija i socrealizam – Mihailo S. Petrov

Autorka teksta: Adrijana Turajlić, master istorije umetnosti

Mihailo Petrov je primer da jedna stvaralačka ličnost može u sebi pomiriti sasvim različite pravce. Njegovo interesovanje potiče od potrebe za ispitivanjem umetnosti, pre svega u slikarstvu i grafici.

Svestrana ličnost, koja je pre svega imala želju za znanjem i napredovanjem. Iako je poticao iz skromne porodice, od oca zanatlije i majke domaćice, Mihailo odlučuje da će posle završene Realke studirati umetnost. Školovao se neredovno i sa prekidima, međutim školovao se i u velikim umetničkim centrima, u Beču 1920-1921, Krakovu 1923, Parizu 1925. i ponovo u periodu od 1937-1938. Da se interesovao za mnogo šta osim umetnosti govori u prilog činjenica da je uvek sa sobom nosio knjigu, pored toga govorio je i nekoliko jezika: nemački, francuski, mađarski i kako se navodi slovenske jezike.

Koliko je Mihailo Petrov bio uključen u savremeni likovni život, svedoče nam njegovi linorezi objavnjeni u časopisu „Zenit“, odmah po povratku iz Beča 1921, a već naredne godine u časopisu „Misao“ izašao je njegov prevod eseja Vasilija Kandinskog „Slikarstvo kao čista umetnost“. Verovatno je preko Kandinskog upoznao apstrakciju, kojom će se baviti tokom svog stvaralašta. Iste 1922. godine počinje da se bavi i likovnom kritikom i u toj oblasti će ostati dugo aktivan. Pored svega toga sarađivao je i sa časopisima Dada Tank, Dada Jazz i Ut.

Nakon osnivanja grupe „Oblik“, postaće njihov član, sa njima će izlagati u Novom Sadu 1927. godine na Šestoj jugoslovenskoj izložbi. Mihailo Petrov se priključio grupi upravo iz razloga što su aktivnosti njenih članova predstavljale sve ono u umetnosti što je njega zanimalo: modernizam, savremne evropske pravce, lični izraz umetnika, umetničko stvaranje, itd.

Časopis UT
Časopis Misao u kome je objavljen esej Vasilija Kandinskog u prevodu Mihaila Petrova

„Išao je ka univerzalnom i kosmopolitskom, udaljavajući se od lokalnog i nacionalnog, onda kada su opšti tokovi umetnosti, postajući izraz industrijske epohe i urbanizovane svesti, ukazivali na to da će apstrakcija ukinuti nacionalne odlike umetnosti i likovni izraz postati bezličan, bezvreman i univerzalan.“ [1]

Dok je slikao apstrakciju nesposredno je radio i pejzaže i portrete, na kojima se pre svega uočava upotreba kubističke forme, ponekad i ispitivanje boje, dok je sa druge strane u grafici voleo kontrast crnog i belog i jasne linije.

Njegov likovni izraz ostaće prepoznatljiv, međutim njegova interesovanja će skrenuti sa modernih likovnih tokova, na savremena svetska dešavanja.

Zaposlio se na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu 1940. godine, kao vanredni profesor, dakle neposredno pre rata i na toj dužnosti će ostati do kraja okupacije. Pred oslobađanjem Beograda učestvovao je u ilegalnom radu grupe slikara koji su radili na pripremama gradskih odbora za dan ulaska oslobodilačkih jedinica.

Od oslobođenja se bavio slikanjem plakata i velikih dekorativnih portreta. Nakon rata naslikao je potrete velikih dimenzija, Tita, Staljina, Čerčila i Ruzvelta.

Na Akademiji likovnih umetnosti ostao je sve do 1951. godine, nakon čega odlazi na Akademiju primenjenih umetnosti. Na obe Akademije bio je osnivač katedre za grafiku i mnogi ga zovu „ocem srpske grafike“, pa i jugoslovenske uopšte.

Iako se posle rata bavio temama koja više spadaju u socrealizam, ipak nikada nije prestajao da se bavi apstrakcijom i da ispituje granice i mogućnosti jednog umetničkog izraza.

Priredio je dosta samostalnih izložbi, a izlagao je i sa grupama jugoslovenskih umetnika na međunarodnim likovnim izložbama.

[1] Mihailo Bošnjaković, Mihailo S. Petrov, Galerija Nadžda Petrović,Čačak, decembar 1979.

Mihailo S. Petrov, Autoportret, 1950.

Biografija

Katalog 1952

Katalog 1966

Reprodukcije