Авангардно у стваралаштву Стевана Кнежевића – Земља чуда

Ауторка текста: Милица Крстоношић, историчар уметности

Пратећи некомформистичку линију авангардног, стваралаштво Стевана Кнежевића носи горе поменуто обележје првентсвено у контексту потпуне слободе уметничког израза, лишеног стида и било каквог облика личне или друштвене цензуре, и изузетне виталности имагинације, на граници са експериментима у сфери психичког аутоматизма у уметности.

Психички аутоматизам развијан је у уметности деценијама раније, у делима надреалиста, као последица открића С. Фројда у домену психоанализе и подсвесног, те се у периоду Кнежевићевог ступања и трајања на српској уметничкој сцени, од 60-тих година 20. века, не може сматрати иновативном појавом. Ипак, Кнежевић се у својим фантастичним призорима, иначе карактеристичним за тематски круг надреалиста, битно удаљио од одредница поменутог уметничког правца, на тај начин постајући нетипична појава на уметничкој сцени.

Фотографију донирао Славољуб Мирковић.

Прнцип случајности подразумева непостојање кончета, односно унапред осмишљеног програма, који често садржи снажне морализаторке, политичке поруке, и/или поступно припреман хумористички ефекат, карактеристичан за карикатуралне приказе, са којима је критика неретко доводила у везу Кнежевићев опус. Заправо, компонента комичног у делима Стевана Кнежевића јесте последица случајног обрта у садржају.

Продукција уметности са епитетом „вишемедијска“ није представљала новост у периоду стваралачке и педагошке активности Стевана Кнежевића, те се његова делатност у датој области сама по себи не може сматрати авангардном. Међутим, наставнички програм високообразовних уметничких установа у периоду Кнежевићевог ангажмана на Факултету ликовних уметности у Београду (од 1980. године)  у великој мери је био, и даље је, заснован на подучавању и практиковању класичних, традиционалних облика уметничког изражавања, иако је неговање индивидуланости појединца у 2. половини 20. века постао устаљен приступ. Стеван Кнежевић је, наиме, као део наставничког кадра Факултета ликовних уметности, допринео инкорпорирању мултимедијалне уметности у образовни систем, те се може говорити о пионирству, иако је реч тек о једном сегменту ондашње српске уметничке сцене. Такав положај у односу на младе генерације српских уметника подразумевао је и изузетан потенцијал непосредног утицаја, што је могло директно допринети експанзији поменуте праксе.

Стеван Кнежевић био је авангардан и у погледу односа уметника према излагачком простору и, самим тим, излагачкој пракси. Наиме, пркосећи традиционалним облицима излагања, који подразумевају извесну дистанцу у односу посматрач-уметничко дело, Кнежевић је, посебно у каснијем периоду своје уметничке активности, остваривао један приснији, непосреднији контакт исте врсте, постављајући своја дела свуда по простору, налик на  тродимезиионални вид тзв. crowd painting-а, при томе, обогаћивајући изложбе својим вишечасовним перформансима.

Стваралаштво Стевана Кнежевића перципирано од стране данашњег човека не поседује такав потенцијал снажног утицаја, какав је могло поседовати у периоду активног креирања и излагања поменутог уметника. Првенстено, већина његових инсталација демонтирана је по завршетку изложби, тако да је од тог сегемента његовог опуса остало врло мало сведочанства, а остатак је у саставу приватних или државних збирки и та разуђеност умногоме отежава адекватну рецепцију целокупног опуса. При томе, сам појам перформанса подразумева временску ограниченост доступности јавности, а његова фотографисана или филмована форма спутана је сопственом улогом посредника.

Наиме, поникао као графичар, Стеван Кнежевић поседовао је наглашен цртачки темперамент, строгу цртачку дициплину и стрпљивост, инсистирање на професонализму традиционалне технике, што је у опреци са разиграношћу, живошћу линије у његовим делима, њеним бесконачним током, као и, уопште, и појмом неконтролисаног бележења подсвесног. На тај начин, аутоматизам, које је у делу С. Кнежевића не само известан, већ очигледан, могао би се изједначити са појмом неспутаног набоја маште.

Поменути фантастични прикази су, заправо, метаморфозе реланих облика, преузетих из стварног света, понекад са изузетним наративним током, и утемељени су на принципу случајности, формирајући код посматрача импресију непосредног, неочекиваног, иако поседују порекло у личној поезији уметника, као и сфери архетипског и митског, и са снажним присуством еротских компоненти. Присутни су у свим етапама његове уметничке еволуције, од графике, преко асамблажа, објеката-инсталација у простору, до перформанса, којима је, заправо, у једном тренутку свог развоја, почео надограђивати сопствене изложбе.

Фотографију донирао Славољуб Мирковић.

Због доминатног принципа случајности, неизвесности, неспутане маште и нагалашеног некомформизма, уметност Стевана Кнежевића, иако свестрана, симбиотички повезана са другим појавним облицима уметности, предстаља усамљену појаву, врло личну и  готово несврстиву.

Међутим, она поседује компоненту ангажованог, првенствено као вид отпора извесности живота, конформизуму и свесном или несвесном контролисању маште, од стране самог уметника или друштва. Више него у погледу иноватвних техника, матаријала и излагачке праксе, уметност Стевана Кнежевића младим ствраоцима пре свега указује на важност инсистирања на слободи у сваком погледу.