Зора Петровић (Добрица, Банат 1894 – Београд 1962), сликар

Године 1912. уписује се у Уметничко-занатску школу у Београду. Професори су јој Милан Миловановић, Ђорђе Јовановић и Марко Мурат. Године 1915. прелази у Будимпешту где је примљена на Краљевску Мађарску Земаљску Сликарску Велику Школу, у класу професора Лајоша Деака-Ебнера. 1918. године, заједно са Иваном Радовићем проводи два месеца у сликарској колонији у Нађбањи код професора Иштвана Ретија. 1919 – 20. враћа се из Будимпеште у Београд где уписује трећу, завршну годину Уметничко-занатске школе у Београду, коју завршава са одличним успехом. Професор јој је Љуба Ивановић. Као „учитељица вештина” радила је у II женској (реалној) гимназији („Краљице Марије”) у Београду 23 године (1921 – 1944). 1921. године постаје члан „Удружења ликовних уметника” Београда (УЛУ), које 1945. године прераста у „Удружење ликовних уметника Србије” (УЛУС). Од 1924 – 1927. године члан је Друштва српских уметника „Лада” из Београда. Први студијски боравак Зоре Петровић у Паризу је у периоду од 17. VII 1925. до 1. VIII 1926. године, када током друге половине 1925. године проводи два месеца у Лотовој сликарској школи. Од 1928. до 1931. године члан је уметничке групе „Облик”. Други студијски боравак у Паризу је 1937. 1938. године постаје члан уметничке групе „Дванаесторица” и као „тринаеста” излаже једини пут на II изложби „Дванаесторице” у Београду. Око 1942. до 1944. је хонорарни професор сликарства у Сликарској школи Младена Јосића. После ослобођења, у периоду 1945 – 1946. године, предаје историју уметности и цртање у Гимназији за ратом ометене ученике. Потом је пребачена у VI мушку гимназију, а затим у Женску учитељску школу у којој ради све до 1950. године када одлази у старосну пензију.

Од 1951 – 1954. године члан је групе „Самостални”. Од 1952. до 1962. године Зора Петровић је запослена на Академији ликовних уметности у Београду као редовни професор.

Самосталне изложбе: Београд и Сарајево. Редовно излагала на изложбама УЛУС-а, са Друштвом „Лада“ и групом „Дванаесторица“. Учествовала је на више изложби југословенског сликарства у иностранству. Добитник је „Октобарске награде града Београда” за самосталну изложбу децембра 1955. године. Одликована је „Орденом рада I реда”. За дописног члана САНУ изабрана је 1961. године.

Литература:

– М. Б. Протић: Зора Петровић – изложба слика (поводом  четрдесетогодишњице рада), Уметнички павиљон на Малом Калемегдану, Београд 1960

– Д. Ђорђевић: Зора Петровић, Просвета, Београд 1964.

– М. Стевановић, Зора Петровић, Зборник Народног музеја IV, Београд, 1964.

– О. Јанковић: Уметност као живот Зора Петровић, (текст у каталогу ретроспективне изложбе), Галерија САНУ, Београд 1995.

– B. Burić: A Contribution to the Problem of Women’s Figuration in the Art of the Last Two Decades, Pro Femina, special issue, Beograd 1997.

Биографија преузета из монографије „Факултет ликовних уметности у Београду 1937 – 2012“, Факултет ликовних уметности, Службени гласник, Београд, 2012.

Изложба слика поводом четрдесетогодишњице рада

Уметнички павиљон на Малом Калемегдану

од 20. до 29. априла 1960. године

Текст Момчила Стевановића о Зори Петровић

Зборник Народног музеја, Просвета, Београд, 1964.

Две жене, 1935.

Народни музеј у Београду

Циганка са фотељом и цвећем, 1958.

Уље на платну, 179 x 110 cm

Зора Петровић – против полно-родне детерминисаности у животу и уметности

Ауторка текста: Милица Крстоношић, историчар уметности

Зора Петровић континуирано се супротстављала претпоставкама о пасивној друштвеној улози жене и женској другости, односно инфериорности у односу на мушкарца, присутним у оквиру патријархалне друштвене структуре, доминантне друштвене матрице у првој половини 20. века.

Супротстављање је манифестовано у виду самосталног избора уметничке професије, чему је претходио отпор ауторитету, отелотвореном у виду оца, трговца Јована Петровића, и остваривања двоструког професоналног пута, нетипичног за оновремену жену – уметничког (креативног) и педагошког (практичног).

У домену мотива женског акта, доминатног у њеном стваралаштву, Зора Петровић остварила је отклон од приказивања нагог женског тела као објекта еротске стимулације погледом мушког, хетеросексуално оријентисаног посматрача, карактеристичног за дотадашњу европску традицију женског акта. Наго женско тело постало је објекат идентификације женског посматрача.

Начином на који је сликала (енергично, снажно) и одабиром мотива супротставила се полно-родној детерминисаности у уметности, односно подели на мушкост и женскост у уметничком стваралаштву.

Ставовима о женској сексулалности и глорификацијом жене у њеној истинитости на својим платнима, без идеализације, приближила се одредницама Другог таласа феминизма, који се развијао у позном периоду њеног живота и стваралаштва, почетком шездесетих година 20. века, те се може сматрати једном од његових претеча на овим просторима, мада се никад јавно није декларисала као феминисткиња.