Кратак осврт на авангардно стваралаштво професора ФЛУ (Љубомир Ивановић, Зора Петровић и Стеван Кнежевић)

Ауторка текста: Милица Крстоношић, историчар уметности

Авангардне тенденције у уметности веома често се дефинишу као мање или више промишљена опозиција устаљеним, општеприхваћеним вредностима, са агресивно заступаним ставовима. Ипак, постоји и оно одређење авангардног усмерено на његово порекло у карактеру особе која живи и ствара на начин који је сврстава у оквире напредног и предводништва. Односно, авангарда не подразумева нужно организован друштвени или уметнички покрет вођен идејом радикалне негације традиционалних норми, већ, неретко, и усамљену, тиху борбу за лична уверења, а против конвенција које нису у складу са бићем датог појединца, чији се значај може сагледати тек са одређене временске дистанце. Овакав вид авангардне уметности није, дакле, усмерен искључиво на рушење, већ стварање, предвођено претпоставком да је за искорак у било којој људској делатности потребно валидно знање и разумевање њеног традиционалног облика. Она је и веома често изразито лична, а самим тим и непоновљива, без истинских претходника и следбеника.

Имајући наведену констатацију на уму, разматрање уметности Љубомира Ивановића, Зоре Петровић и Стевана Кнежевића упућује на закључак о значајним сличностима између поменутих истакнутих ствараоца српске уметничке сцене, чији уметнички изрази на први поглед имају врло мало, или нимало заједничког – експресионизам Зоре Петровић везан је за колорит, док је цртачки занат Љубомира Ивановића доведен до перфекционизма, а тематски оквири и вишемедијске тежње Стевана Кнежевића су далеко од реалистичних приказа друго двоје уметника.

Уколико се усмеримо на афирмативну манифестацију авангарде, узимајући у обзир њену биполарност и мулти-варијације, можемо закључити да у њеној суштини почивају елан који води ка напретку и новинама и аутономија мисли и акција, тј. њихова природна ослобођеност од конформизма и било каквог облика цензуре. Управо су поменута обележја – слобода уметничког израза и истрајно неговање индивидуалних квалитета – компоненте које повезују сво троје уметника и које су допринеле томе да се свако од њих у своме времену и својој сфери делатности удаљи од очекиваног и направи значајан искорак. Наиме, иако су били везани за традиционалне видове уметничког стваралаштва (Стеван Кнежевић је, поред своје активности у домену мултимедијалне уметности, био познат и као изузетан графичар), они су, свако на свој начин и макар тек у понеким фрагментима свог живота и стваралаштва, били истински испред свога времена.

Зора Петровић је у времену доминације патријархалне друштвене матрице понудила посматрачу перцепцију женске сексуалности далеку од оне која подразумева женско тело као објекат пројектованих фантазија, и то путем уметничког израза чије су се одлике у датом периоду везивале за мушке ствараоце (енергичност, динамичност, бруталност). При томе, њен одабир двоструке професионалне каријере и посвећење искључиво истој је у првој половини 20. века представљао истинску реткост за жену. Љубомир Ивановић је допринео популарисању, осамостаљивању и осавремењивању графике и цртежа уопште, а Стеван Кнежевић инкорпорирању мултимедијалне уметности у образовни систем.

Чињеница да су сво троје уметника у једном животном периоду били везани педагошким радом за једну од најзначајнијих српских уметничко-образовних установа сведочи не само о још једном фактору повезивања њихових уметничких и професионалних путева, већ и о томе да је могуће истовремено функцонисати у овирима организованог система заснованог на традицији и бити другачији и иновативан. Иако је дуалитет новина и традиције окоснива авангарде, подиже се питање колико је, заправо, у таквом поретку ствари, образовна установа заиста херметичан систем, а колико је њен потенцијал непосредног подстицаја на иновације.