Kratak osvrt na avangardno stvaralaštvo profesora FLU (Ljubomir Ivanović, Zora Petrović i Stevan Knežević)

Autorka teksta: Milica Krstonošić, istoričar umetnosti

Avangardne tendencije u umetnosti veoma često se definišu kao manje ili više promišljena opozicija ustaljenim, opšteprihvaćenim vrednostima, sa agresivno zastupanim stavovima. Ipak, postoji i ono određenje avangardnog usmereno na njegovo poreklo u karakteru osobe koja živi i stvara na način koji je svrstava u okvire naprednog i predvodništva. Odnosno, avangarda ne podrazumeva nužno organizovan društveni ili umetnički pokret vođen idejom radikalne negacije tradicionalnih normi, već, neretko, i usamljenu, tihu borbu za lična uverenja, a protiv konvencija koje nisu u skladu sa bićem datog pojedinca, čiji se značaj može sagledati tek sa određene vremenske distance. Ovakav vid avangardne umetnosti nije, dakle, usmeren isključivo na rušenje, već stvaranje, predvođeno pretpostavkom da je za iskorak u bilo kojoj ljudskoj delatnosti potrebno validno znanje i razumevanje njenog tradicionalnog oblika. Ona je i veoma često izrazito lična, a samim tim i neponovljiva, bez istinskih prethodnika i sledbenika.

Imajući navedenu konstataciju na umu, razmatranje umetnosti Ljubomira Ivanovića, Zore Petrović i Stevana Kneževića upućuje na zaključak o značajnim sličnostima između pomenutih istaknutih stvaraoca srpske umetničke scene, čiji umetnički izrazi na prvi pogled imaju vrlo malo, ili nimalo zajedničkog – ekspresionizam Zore Petrović vezan je za kolorit, dok je crtački zanat Ljubomira Ivanovića doveden do perfekcionizma, a tematski okviri i višemedijske težnje Stevana Kneževića su daleko od realističnih prikaza drugo dvoje umetnika.

Ukoliko se usmerimo na afirmativnu manifestaciju avangarde, uzimajući u obzir njenu bipolarnost i multi-varijacije, možemo zaključiti da u njenoj suštini počivaju elan koji vodi ka napretku i novinama i autonomija misli i akcija, tj. njihova prirodna oslobođenost od konformizma i bilo kakvog oblika cenzure. Upravo su pomenuta obeležja – sloboda umetničkog izraza i istrajno negovanje individualnih kvaliteta – komponente koje povezuju svo troje umetnika i koje su doprinele tome da se svako od njih u svome vremenu i svojoj sferi delatnosti udalji od očekivanog i napravi značajan iskorak. Naime, iako su bili vezani za tradicionalne vidove umetničkog stvaralaštva (Stevan Knežević je, pored svoje aktivnosti u domenu multimedijalne umetnosti, bio poznat i kao izuzetan grafičar), oni su, svako na svoj način i makar tek u ponekim fragmentima svog života i stvaralaštva, bili istinski ispred svoga vremena.

Zora Petrović je u vremenu dominacije patrijarhalne društvene matrice ponudila posmatraču percepciju ženske seksualnosti daleku od one koja podrazumeva žensko telo kao objekat projektovanih fantazija, i to putem umetničkog izraza čije su se odlike u datom periodu vezivale za muške stvaraoce (energičnost, dinamičnost, brutalnost). Pri tome, njen odabir dvostruke profesionalne karijere i posvećenje isključivo istoj je u prvoj polovini 20. veka predstavljao istinsku retkost za ženu. Ljubomir Ivanović je doprineo popularisanju, osamostaljivanju i osavremenjivanju grafike i crteža uopšte, a Stevan Knežević inkorporiranju multimedijalne umetnosti u obrazovni sistem.

Činjenica da su svo troje umetnika u jednom životnom periodu bili vezani pedagoškim radom za jednu od najznačajnijih srpskih umetničko-obrazovnih ustanova svedoči ne samo o još jednom faktoru povezivanja njihovih umetničkih i profesionalnih puteva, već i o tome da je moguće istovremeno funkconisati u ovirima organizovanog sistema zasnovanog na tradiciji i biti drugačiji i inovativan. Iako je dualitet novina i tradicije okosniva avangarde, podiže se pitanje koliko je, zapravo, u takvom poretku stvari, obrazovna ustanova zaista hermetičan sistem, a koliko je njen potencijal neposrednog podsticaja na inovacije.